Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović-Radetić
Fotografija naslovne: Armin Smailović
Režija: Ersan Mondtag
Autor: Orhan Pamuk
Producent: Talijateatar Hamburg, Nemačka
Scenografija: Paula Wellmann
Kostim: Josa Max
Muzika: Max Andrejevski
Izvođači: Pascal Houdus, Marie Löcker, Thomas Niehaus, Marina Galic, Steffen Siegmund, Tilo Werner, Sebastian Zimmer
Predstava zasnovana na tekstu romana Sneg Nobelovca Orhana Pamuka sa aluzijama na junaka Kafkinog Procesa, u ravni značenja ostaje, baš kao i Proces, neodređena, paradoksalna i zagonetna.
Nemački reditelj Ersan Montag ostvaruje mističnu atmosferu nalik dubokom snu u kome žive ateisti i vernici, gde se čuju glasovi suprotstavljenih strana, sekularne i svetovne. Gde jedna ideja ubija drugu.
Karakteri koji nam iznose svoju priču deluju nestvarno i nedokučivo. Ne možemo precizno da odredimo ko su, odakle su, u kom vremenu žive, ni kako se zovu… Zašto imaju takvu kosu? Zašto nose crne haljine? Šta nam to govore? Ko je od njih pesnik čije izvođenje tako dugo čekamo?
Muzika koja se nadograđuje na jedan takav nestvaran ambijent stalno je prisutna tokom izvođenja i doprinosi maštovitosti i nesvakidašnjosti ovakvog izvođenja. Scenografija je uglavnom minimalistička, a scenski pokret specifičan i slojevit u značenju.
Najveći deo predstave sastoji se od pukog iznošenja teksta, koji u sebi ima razne elemente, od imaginarnih izleta u naučnu fantastiku, pa do surovo realnih, političkih i religijskih stavova. Zaplet radnje vrti se oko dileme žena da skinu muslimanski zar i posledica koje takva odluka nosi. Ulazimo u teskobe žena koje „žive“ pod velom nametnutih okova, a opet bojažljive da će, ukoliko skinu iste, same sebi biti zle i promiskuitetne. Njihovi strahovi, usamljenost i nesreća kulminiraju osudom u društvu ili samoubistvom. Čuje se i drugi glas, čini se, religijski i opet iskren, kome postojeći poredak stvari odgovara…
U tom i takvom društvu postoji i pesnik, glumac, umetnik, glas otpora prema onome što sputava. Onaj koji stvaralačkom energijom iz svojih ličnih dubina može da utiče i na stvarnost drugih. Njegov glas pokreće revoluciju. On je taj koji se bori za slobodu. On je taj koji će spasiti „oslobođenu“ Muslimanku koja je skinula svoj zar…
I onda, kada muzika u delu dobija radosni ritam, a protagonisti na sceni razigrano slave slobodu… slede rafali. Smrt. Revolucije nema. Odbacivanje obesmišljenog načina života nije moguće. Uniforme sa duha i tela nije dozvoljeno skinuti. Drugi i drugačiji ne smeju da postoje.
U završnoj sceni protagonisti sede za stolom i ne usuđuju se da progovore. A tišina traje, traje i traje… Svetla se pale. Budimo se iz sna i krećemo svojim kućama, svako u svom nezavršenom procesu, uz gorak osećaj da je sve privid i da svet u koji smo bačeni razumemo tek u naznakama.
Dodaj komentar