ДА ЛИ ЈЕ НАДА НА ЛЕТОВАЊУ?

Елизабета Георгиев

Посматрам свет, који се све више тетура као кроз маглу, набилдован амбицијама али и тотално без енергије, „нормалан“, достојанствен и мирољубив али ратнички настројен, „културан“ и морално и етички неписмен у 21. веку. Све мање живота има у људима, оног живота који подразумева веру, љубав, наду, поштење, доброту, оптимизам, несебичност, срећу, моралност, незајежљивост, позитивне мисли за добро јутро и лаку ноћ.  Све више је уморних срца која куцају само да би одржавала своје власнике у животу.

Чини ми се да је нада отишла некуд на летовање…

Човек је постао ловац на моћ.

Овај суманути свет претворио је човека у биће које ради, углавном под појавом која је постала синоним савременог окружења, а зове се стрес. Биће које нема времена за своје младунце, већ им у руке тутне мобилне телефоне и рачунаре  из којих их виртуелни мама и тата васпитавају, а невидљиви другари их држе за руку кад им је тешко. 

Човек данашњице све мање конзумира љубав у оном облику који би га хранио и давао му снагу да опстане и остане. И љубав је постала виртуална појава која се често допингује новцем, брзим колима, вилама на мору и позамашним банковним контом.

Изгледа да је и романтика отишла на летовање…

Човек, као конзумент стварности, посрће од немоћи да спозна све изазове које му пружају друштвене мреже и мноштво пријатеља без пријатељства, све мање „лови“ она знања, која га чине целовитом особом и правим господаром разума и све мање трчи за правим вредностима, која га устоличавају на место које својим епитетом јединог разумног бића на овој планети и заслужује.

У жељи да буде, ин човек постаје роб телевизије, риалитија, загрижени воајер који буљећи у телевизијски екран се увлачи у свет морално посрнулих сподоба, и потајно пати што није на њиховом месту, јер, боже мој, они тако лако зарађују паре. У следећем тренутку, већ узима телефон и гласа за своју омиљену старлету, змаја, аждају, ајфон…

Изгледа да је и разум отишао на летовање…

Све већа група људи проналази своју „срећу“ у појави која је последњих двадесетак година запљуснула ове наше поднебље и суверено влада, а зове се политика. Процес који је од памтивека био предодређен за одабране, код нас је постао жељена дисциплина која доводи до пара, запослења уже и шире родбине, набавке доброг радног места и још боље дипломе, одабир сањање фотеље из које се тешко излази, али променом политичког дреса, лако и враћа у њу.

Све мање има оних правих уметничких душа и поштоваоца образовања и знања које се несебично дају  уметности, култури и знању које стварају, упорно верујући у своје идеале. Оне су постале ендемска врста којима се већина, љубитеља риалитија и помахнитали партијски послушници и политичко овисници подсмевају, ругају и сажаљевају, јер по природи ствари под овим нашим поднебљем, делатници у култури и образован свет који поштено ради је последња рупа на свирали.

Збогом памети!

Да набрајам још… И вера  у нормалност је на летовању, тако да има тога у изобиљу под овим нашим сунцем…

Ипак, желим да верујем да је лепо негде на видику – позитивне мисли, позитиван свет, позитивна осећања, позитивни људи и позитивна срца у њиховим грудима…

Надам се да ће се нада некада вратити с летовања!!!