Ana Todorović RadetićTeatr Polski Bidgošč, Poljska
Autori: Jolanta Janičak, Joana Krakovska, Magda Mošijevič i Viktor Rubin: Jolanta Janiczak, Joanna Krakowska, Magda Mosiewicz, Wiktor Rubin
Video-materijal: Mikołaj Walenczykowski
Igraju: Grzegorz Artman, Marta Malikowska
U danu prologa 50Bitef16 festivala izvedena je predstava Kantor Downtown u Bitef teatru. Iako je većim delom, zapravo, video projekcija intervjua američkih umetnika koji govore o radu poljskog reditelja Tadeuša Kantor, dva glumca paralelno sa projekcijama iznose probleme savremenog teatra i simbolizuju glas ne samo umetnika, stvaraoca i mislioca, već i ljude iz radničke klase, pojedince zatočene u eri vladavina moćnih korporacija.
Predstavljanje načina rada reditelja Kantora široj, a naročito mlađoj publici (idealista i borac za autentičnost u teatru) od izuzetnog je značaja za negovanje kritičkog senzibiliteta i obrazovanje iste. Zanimljivo je bilo saznati, iz ugla gledaoca, kako je izgledala američka underground umetnost, kako su nastajale neke od kultnih predstava u vreme hipi pokreta (Kosa), šta je za umetnike značilo formalno obrazovanje, a šta istraživanje novih formi na njujorškoj avangardnoj sceni. U tom smislu se predstava odlično nadovezala na izložbe o Bitefu koje su otvorene neposredno pre izvođenja.
Iako je, po meni, jedini nedostatak ove predstave što je video materijal dominantan u odnosu na glumu, sadržajem koji nosi u celini itekako može da se svrsta u bitne. Jer, upravo je to komad koji pokreće mnoga pitanja, suštinska ne samo za umetnike i teatar, već i za pojedinca koji traga za svojim mestom pod suncem u eri modernog haotičnog bivstvovanja.
Pitanja koje postavlja Kantor Downtown su pitanja identiteta umetnika (da li da ostane dosledan ideji i viziji, iako se njegova genijalnost graniči sa ludošću), da li autoritativan i surov stav reditelja prema glumcima može da se opravda genijalnošću vizionara, da li glumci mogu da prežive radeći posao koji vole, da li je umetnost u svojoj dubini tragična…
Raskol između autentičnog i komercijalnog, istraživačkog i standardnog pristupa umetnosti, kako smo i utvrdili, postoji svuda u svetu, čak i na novom kontinentu. I nije samo pitanje slobode izražavanja u umetnosti koje postavlja ova predstava. Diskutuje se i otvoreno govori o slobodama življenja i postojanja.
Glavno pitanje kojim se predstava završila i koje je ostalo da „visi u vazduhu“ bilo je da li pozorište uopšte ima smisla i uticaja u političkom svetu u kom živimo. Na nama je da razmislimo o odgovoru.
Dodaj komentar