КРАТКА БУГАРСКА ПРИЧА – Изазов за преводиоце и читаоце

Пише: Елизабета Георгиев

Постоје мале националне књижевности које су на мапи светске књижевности видљиве по делу најчешће једног аутора, а постоје и оне које своју препознатљивост дугују одређеној књижевној врсти. Бугарска књижевност, као метафора за мале књижевности своју оригиналност дугује управо причи, која је у многим периодима развоја националне књижевности доминантна.

Кратка историја бугарске приче темељи  се на три главна стуба – Ивану Вазову, Елину Пелину и Јордану Јовкову. Иван Вазов (1850-1921) је по речима познатог бугарског књижевног критичара Светлозара Игова „најзаслужнији за формирање разноврсности и пуне ширине жанровског система нове бугарске књижевности – поезије, прозе и драме“.  Приче Патријарха  националне бугарске књижевности, како обично називају Вазова, нераскидиво су везане за  документарно приповедање из епохе препорода и у потпуности су плод реалистичне патриотске визије Бугарске, осенчане јарким бојама субјективног виђења света и пламеним родољубљем аутора.

Други стуб у историји бугарске приче је Вазовљев наследник у прози Елин Пелин (1877-1949) који уноси нагли преокрет у кратку причу. Елин Пелин уз помоћ непоновљивог националног колорита и истанчаног осећања за психологију бугарског села, са лакоћом слика Бугарина као душевно биће које се бори са искушењима живота, решавајући свакодневне, обичне проблеме у тешким временима у којима живи. Код њега полако нестаје родољубива патетика Вазова и рађа се један реалистичнији поглед на свет.

Трећи стуб у историји бугарске приче је Јордан Јовков (1880-1937) који акценат у својим причама ставља на приповедање субјективним духом, али за разлику од Елина Пелина, у једној објективно идеалној форми, својим метафизичким реализмом трансформише пластичну реалност сеоског живота једног Бугарина пре свега истанчаном хуманошћу, љубављу у свакаквом облику, естетизираним духом.

Паралелно са стваралаштвом Вазова, Елина Пелина и Јовкова на бугарској приповедачкој сцени у периоду до Првог светског рата значајне улоге и цењено приповедачко дело створили су приповедачи  као што су Алеко Константинов, Антон Страшимиров, Петко Ј. Тодоров, Георги Стаматов, а између два рата Георги Рајчев, Ангел Каралијчев, Константин Константинов, Светослав Минков, Владимир Пољанов, Георги Караславов, Чудомир и други. Период после Другог светског рата у бугарској књижевности резервисан је пре свега за роман, али паралелно са романом створена су и нека антологијска дела на пољу кратке приче пре свега из пера Емилијана Станева, Ивајла Петрова, Јордана Радичкова, Васила Попова, Николаја Хајтова и других.

Осамдесете и деведесете године доносе велике промене у друштвеном и политичком животу Бугарске што се огледа и на књижевност. Очигледан је утицај нагле демократизације књижевности након пада гвоздене завесе, која се развијала у правцу закаснелог постмодернизма и рушења свих дотадашњих ауторитета.

У делима савремених бугарских приповедача, која у последње време све чешће имају добар одјек и ван граница Бугарске, огледа се стварност и данашњи живот једног просечног Бугарина са свим својим колоритима  и противречностима, који је настао у специфичном вртлогу транзиционих времена. Доминира естетизована представа о малим људима, Балканцима, свесних својих корена и традиције, али, вођени помодарством и тежњом да се прилагоде новим законима савременог окружења, с једне стране, и трагањем за својом бити и ауентичности с друге стране, изграђују себе као антихероје. Савремени бугарски аутори прича  не либе се да експериментишу и не беже од иновација. Није их срамота да оголе своје ликове до те мере да кроз њихове поступке, осећања, размишљања вешто осликава не баш ружичасту стварност која их окружује.

Бугарска прича све више посматра стварност, не са циљем да је фотографише, већ да је схвати, осмисли, критикује и анализира. Из свеопште и дубоке досаде обојене кризом, у најширем смислу, одједном избија у свом богатом, тајанаственом и савршено компликованом лику живот. Уместо сеновитих и безличних ликова ничу ликови који се воле, мрзе, убијају, прате једни друге, међусобно посматрају, ширећи лепезу својих карактера до у недоглед и дајући могућност читаоцу да их сам надограђује и допуњује. Најважније је да савремени бугарски писци настављају да пишу модерно и савремено, али и да поштују своју традицију и националну одлику књижевног казивања.

Савремена бугарска проза, па самим тим и савремена бугарска прича, на посебности и популарности добила је успостављањем националне награде за савремену прозу «Хеликон». Награда се додељује од 2002. године и сви значајнији бугарски прозаисти утркују се за ово престижно признање које им је гарант за успех на националном, а врло често и на интернационалном нивоу. Свакако ту су и издавачке куће као што су «Сиела» и «Жанет 45» које максимално подржавају савремене ауторе. А њих је подоста и веома добрих. Поред аутора који се налазе у овом избору вреди поменути имена као што су Дејан Енев, Јаница Радева, Васил Георгиев, Радослав Парушев, Оля Стоянова, Петър Денчев, Захари Карабашлиев, Момчил Николов, Георги Михалков, Људмил Тодоров и многи други.

Чињеница је да најуспешније бугарске приче које се последњих година преводе на разне светске језике, па и на српски, наилазе на сјајне критике и одобравање и читалаца и критичара. Таква достигнућа бугарска књижевност није имала у својој историји. Томе сигурно доприносе и савремени бугарски писци- емигранти, који живе у земљама западне Европе и у Америци и који вешто краду »пелцере» других националних књижевности и прилагођавају их свом стваралачком гласу. Чињенице показују да пријем бугарске националне књижевности лидерски клуб квалитетне књижевности на светском нивоу дугује за сада успешности савремене бугарске приче.

У последње време се и преводе бугарски аутори, иако не свакако довољно. Савремена бугарска књижевност има много тога лепог, а сличност културе и менталитета народа, чини је блиском нашој књижевности.