Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović Radetić
Producent: Teatar NO99, Talin, Estonija
Režija, umetnička direkcija: Ene-Lis Semper, Tit Ojaso
Foto: Tiit Ojasoo
„NO43 Prljavština”, predstava koju je, šestog dana 52. Bitefa18, izvela pozorišna trupa iz Estonije, ostavila je snažan utisak na publiku. Ovakav vid fizičkog teatra i snažnog vizuelnog identiteta, ali i izuzetno složene režije ne ostavlja nikoga ravnodušnim.
Publika će biti zasigurno podeljena u odnosu na ono što je gledala, vrednujući na različite načine umetnički domet komada. Takođe je, međutim, sigurno da će predstava započeti dijalog sa gledaocima, hteli oni to ili ne, postavljajući pitanja koja izranjaju iz brojnih metafora koje ista sadrži.
Scenografija je zaista neobična. Na sceni je postavljen ring sa blatom, oivičen prozirnom staklastom ogradom koja podseća na prozore, ali izlaza nema. Predstavu čini devet glumaca – šest muškaraca i tri žene, koji gnjecaju po blatu i postepeno grade fizičku priču kakva se u pozorištu gleda verovatno samo jednom u životu. Treba posebno pohvaliti fizičku izdržljivost glumaca i njihovo umeće neverbalnog izraza.
Tekst takoreći i ne postoji – nije potrebno poznavati nijedan određen jezik da bi se predstava gledala. To svedoči o njenom univerzalnom značenju. Tok predstave nije brz, ima i dosta repetitivnih radnji, te gledalac dobija na vremenu puštajući mašti na volju, dok se asocijativna značenja nižu i grade bezbroj interpretacija.
Ring sa blatom možemo posmatrati kao metaforu obesmišljenog života i apokalipse vrednosti u kojima se (savremeni) čovek našao, odnosno prikaz životne situacije čoveka duboko zaglibljenog u blatu iz koje izlaza nema. Ili, šire gledano, kao duboku unutrašnju krizu identiteta čitave epohe ili čovečanstva koja ne dostiže ostvarenu svest i u kojoj ne trijumfuje autentičan život.
Šta smo sve videli na sceni: nesuvislu ljudsku komunikaciju, najrazličitije fizičke interakcije, agresiju, silovanje, ples, gađanje blatom, rituale, naglašeno klanjanje pogrešnim bogovima, sahranu, snažno bacanje po podu, skidanje do gole kože, gmizanje poput crva…
Osobama osetljivog senzibiliteta može biti suviše teška za gledanje i mogu odustati od toga već na samom početku. Onima koji su odlučni u nameri da saslušaju šta predstava ima da kaže može biti čak i sablasno komična na trenutke.
U ovakvom kontekstu čovek je sveden na fiziološku ravan, a njegova stvaralačka i pokretačka energija potisnuta je do nivoa gde se više ni ne nazire. Tako kanalisan životni impuls proizvodi ništa drugo do prljavštinu.
U jednom trenutku jedan od likova pita se da li treba da se odsele. Ubrzo dobija odgovor da im je već dobro, tako kako je, da imaju sve što im treba.
Uzvišene, kreativne energije, koja bi težila neprekidnoj promeni, preobražaju i rastu čovekove ličnosti, nažalost, nema ni u naznakama. Do otcepljivanja od matrice plitkog i banalnog posrtanja neće doći . Ni pojedinac, a ni zajednica nemaju snage za promenu, niti je žele.
Ovo izvođenje možemo posmatrati i u kontekstu danas veoma popularnih rijaliti programa, odnosno nametnutog obrasca ponašanja kojem se mladi nesvesno priklanjaju. Sa te tačke gledišta, komad stvari naziva pravim imenom – prljavštinom.
Ako priđemo predstavi i iz tog ugla (a bilo bi poželjno), vidimo „savremenog“ čoveka u rijalitiju i njegovo koprcanje u blatnjavoj i klaustrofobičnoj atmosferi, iz koje je izlaz strogo zabranjen ili sankcionisan. Takav čovek je odlučio da bez stida i srama pokazuje svoju intimu čitavom svetu, njegova egzistencija svedena je na animalne porive i pri tom je još i novčano nagrađen. Prljavština mu ne smeta.
U takvom zaprljanom poretku stvari, bez čvrstog vrednosnog uporišta i oslonca, grcanje po blatu je svakodnevica na koju su se svi već navikli. Ne pruža se uvid u alternativu – čist prostor koji bi mogao da pukne pred očima pojedinca koji odluči da se „preseli“ na neko bolje mesto. Šta je ono što bi moglo da bude naspram onoga što već jeste?
Na samom kraju izvođenja postoji mali pokušaj da se besmislenost nadvlada, kada protagonisti pokušavaju da se „odlepe“ od blata, ali ne uspevaju. Tada progovara jedan od ženskih likova: „Ja idem odavde. Ko hoće sa mnom?“
Odgovora nema.
Nakon male pauze, ona se ponovo oglašava:
„Dobro. Ostajem i ja.“
Ovde se lako možemo nadovezati na svetski poznatu dramu Semjuela Beketa, Čekajući Godoa, čiji junaci, Vladimir i Estragon, izjavljuju, u svom apsurdu:
Vladimir: Onda idemo?
Estragon: Idemo.
(Ostaju na mestu)
„Godo“ neće doći ni u ovom dramskom komadu. Mogli bismo ga nazvati teatrom apsurda, ili teatrom pokreta, ili igrom istine – sasvim je svejedno.
Dodaj komentar