Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović Radetić
Foto: Ute Langkafel MAIFOTO
Teatar “Maksim Gorki” iz Berlina predstavio je, četvrtog dana 52.Bitefa18, svoj komad “Goяki – alternativa za Nemačku?” u prepunoj sali “Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta.
Pre osvrta na samu predstavu, bilo bi dobro napraviti mali uvod o samom teatru.
“Maksim Gorki” (osnovan 1952) svrstava se u teatre koji neguju kritički i disidentski, eksperimentalan duh, izražavajući glas manjine, a podržavajući različitost. Spada u jedan od “najuzbudljivijih” u Berlinu, a bio je izabran i za teatar godine u Nemačkoj. Sebe naziva “inkluzivnim” i poziva sve koji dođu u njega na debatu, dijalog i aktivno učešče u predstavama, definišući kao krajni cilj samoodređivanje i samodefinisanje pojedinca. Ukratko, “Teatar Gorki” simbol je one kulture koja se zalaže za slobodu duha i kritičkog mišljenja i stoga sebe naziva neposlušničkim i nekonformističkim.
Otuda možemo slobodno reći da ovoga puta sam teatar igra glavnu rolu u predstavi, preispitujući svoju ulogu u društvu u vreme kada je Alternativa za Nemačku (AfD) već stupila na scenu i transparentno progovorila svojim nacističkim jezikom. Povrh svega, pustila je “pipke” i u samom pozorištu.
Otuda znak pitanja u naslovu predstave. Da li je identitet jednog ovakvog teatra doveden u pitanje? I šta to znači u širem kontekstu?
Prvi deo predstave bavi se ličnim pričama glumaca, njihovim poreklom, sudbinama, različitostima i problemima sa kojima se suočavaju. Predstava ne napada ono što je apsurdno, ona prikazuje dijalog. Mogu se čuti obe strane i oba jezika – jezik zdravog razuma i jezik fašizma i pomračenog uma.
Drugi deo predstave naročito se ističe zastrašujućim simbolizmom, od kojeg se ledi krv u žilama. Zavese se podižu i pred publiku se uzdiže konstrukcija (verna replika) teatra “Maksim Gorki” – koja se pokreće i približava publici. A onda se udaljava i tada kreće dekonstrukcija. Ruše se zidovi, otpadaju prozori i vrata… Od naziva “Maksim Gorki” ostaje samo malo slovo “a”. I dodaju se slova “F” i “D”. Jedna od glumica oblači nacističku uniformu, a publika se nalazi oči u oči sa konstruktom fašizma dok odjekuje Gebelsov govor. Završnu reč daje dečak koji na pitanje da li bi dao život za Nemačku odgovara sa – DA.
Od izuzetnog značaja za ovu predstavu, pa i sam teatar, je činjenica da reditelj Oliver Frljić ukazuje na ono o čemu čak i Berlinci nerado govore. Tu je i pitanje identiteta ovakvog teatra, u kome je nekoliko glumaca apliciralo za članstvo u AfD, što može biti fikcija, a i ne mora, kako je istakao Frljić nakon izvođenja predstave.
Ono što je reditelj hteo da pokaže i prikaže ovim izvođenjem jeste da se fašizam uvlači polako u svaku poru društva, vešto prikriven “demokratskim” diskursom, te je stoga jedva primetan. Društvo kao da gubi bitku protiv takvih tendencija. Stara pravila suprotstavljanja više ne važe, a nova još nisu uspostavljena, dok se strah uvlači u sve sfere egzistencije. Gde se tu nalazi pojedinac koji želi da živi slobodno?
I da li je ovaj komad samo upozorenje ili, možda nešto gore – zloslutna najava tragičnih političkih zbivanja?
Dodaj komentar