Predstava “Važno je zvati se Ernest”

Narodno pozorište, scena Raša Plaović
Piše: Ana Todorović-Radetić

Autor: Oskar Vajld
Režija: Nikola Zavišić
Uloge: Miloš Đorđević, Nenad Stojmenović, Dušanka Stojanović-Glid, Anastasija Mandić, Milena Đorđević, Zoran Ćosić, Sonja Knežević, Nemanja Konstantinović
Preveo: Vladimir Petrović
Dramaturg: Molina Udovički Fotez
Kostimograf : Bojana Nikitović
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Kompozitori: Sonja Lončar i Andrija Pavlović
Scenski pokret: Tamara Antonijević

Konačno sjajna predstava – slikovita, vrcava, originalna! U odnosu na scenska dostignuća koja je beogradska publika imala prilike da vidi u poslednje vreme, komad “Važno je zvati se Ernest” predstavlja pravo osveženje i užitak. Još kada iza jednog dramskog teksta stoji vanvremenski genije poput Oskara Vajlda, onda je doživljaj dvostruko veći.

Na sceni gledamo grupu darovitih glumaca koji impresioniraju svojim efektnim rolama i humorističkim nastupima. Protagonisti drame – Džek i Aldžernon, (briljantna i ubedljiva gluma Nenada Stojmenovića i Miloša Đorđevića), Ledi Breknel, Sesili i Gvendolin (podjednako uverljiva gluma Dušanke Stojanović-Glid, Anastasije Mandić i Milene Đorđević) izazvaće salve smeha svojim dijalozima i međusobnim prepucavanjima.

Tema komada – “romantično” zaljubljivanje isključivo u osobu po imenu Ernest dovešće do mnogih komplikacija i nesporazuma. Ali poenta nije u tome. Sve obigrava oko ismevanja (ili kritike) visoke klase britanskog društva, njihovih besmislenih društvenih konvencija, dosadnih formalnosti i svakodnevnih tričarija.

Iako se radnja drame “dešava” u Londonu, u viktorijanskom periodu karakterističnom po rigidnom socijalnom ponašanju (gde je prava ljudska priroda sputavana do besmislenih granica), režijski koncept dela vešto i verno oslikava civilizacijski trenutak u kome se i sada nalazimo. Kroz farsično-ironični opis ponašanja visoke klase, sagledavamo i društveno “foliranje” našeg modernog doba, gde je forma bitnija od suštine, pokazivanje i prikazivanje obavezno, uz glamurozni i lažni sjaj pomodarstva i licemernog građanskog morala.

Ono sa čime se Vajld hrabro poigravao u svojim delima – javno kritikujući društvene norme, ismevajući romansu, idealnu ljubav i brak, reditelj Zavišić produbljuje dodavši još jedan detalj iz Oskarovog života – on se poigrava sa njihovom seksualnošću, ne samo prema osobama suprotnog, već i istog pola. Nekome može biti nakaradno, nekome potpuno komično i zabavno, ali je, gledajući delo u celini, u prilično vajldovskom maniru. U tom smislu rediteljski pristup predstavlja autentično čitanje teksta.

Scene se smenjuju brzom i glasnom disko muzikom uz koju akteri napadno igraju, paradiraju ili žustrim koracima upadaju na pozornicu (često i iz publike). Scenski pokret je prenaglašen, vešto i humoristično iskarikiran, sjajno uvežban. Upakovani u maštovite i “fensi” kostime, glumci u jarkoj i svetlucavoj odeći defiluju pred nama, držeći netremice našu pažnju. Ako garderoba može da šalje neverbalne poruke, onda je u ovoj predstavi definitivno progovorila – kostimi dosledno prate šaljivu notu dela, pridodajući modernom scenskom izrazu i psihološkoj karakterizaciji likova.

Scenografija je potpuno skromna, sa pravom, s obzirom na to da su ostali elementi -gluma, gestikulacija, mimika, fizička dinamika, muzika, ples i izražajnost dela “prejaki”, i to sa pravom. Sva ta preafektiranost u komadu ne prelazi u isforsiranost ili patetiku, ali može biti preagresivna za gledaoce sa slabijim “stomakom”.

Iako je zabavnog karaktera, pred rediteljem, glumcima i saradnicima je bio nimalo lak zadatak da ostvare vizuelni izraz kojim bi se prenelo ono što je pisac hteo da kaže, a da tom prilikom ne skliznu sa tanane granice između inteligentnog i jeftinog humora.

Ono što se, međutim, skoro uvek izgubi kod prevoda vrsnih pisaca je igra reči i duhovite misli autora koje mnogo bolje zvuče na izvornom jeziku. Pa ipak, prevod dela je veoma dobar, uz namerno neprevedene engleske reči ili fraze, koje u ovom slučaju još više naglašavaju londonski snobizam i pretencioznost.

U celini, timski funkcionalna i ekspresivna gluma dolazi do punog izražaja uz efektna scenska rešenja i pokret, muziku i rasvetu, i uz sadržajnu režijsku postavku dobija razigranu energiju koja snažno deluje sa pozornice.