Otelo – savremena tragedija o nasilju iz ljubomore

Piše: Ana Todorović-Radetić

Autor: Vilijam Šekspir
Režija: Miloš Lolić
Scena „Ljuba Tadić”, Jugoslovensko dramsko pozorište
Igraju:  Vojin Ćetković, Nikola Đuričko, Milena Živanović, Branislav Lečić, Goran Daničić, Radovan Vujović, Dubravka Kovjanić, Ljiljana Međeši, Nikola Rakočević, Dubravko Jovanović, Stefan Bundalo, Dejan Dedić, Bane Jevtić

Uhvatiti se u koštac sa delom najvećeg dramskog pisca svih vremena nije nimalo lako i predstavlja pravu hrabrost. Reditelj Miloš Lolić je našao put kojim je spojio poetičan, raskošan i pomalo arhaičan Šekspirov jezik i težnju da jedan ovakav klasik osavremeni i približi ukusu i senzibilitetu današnjeg gledaoca. Time je predstava zadržala šekspirovski duh, iako je značajno modernizovana.

Sama drama je svojevrsni uvid u kompleksnost ljudske prirode. Kao takav, komad predstavlja mikroanalizu ljudskih odnosa i svojim značenjem i asocijativnošću na vreme u kome živimo poziva na preispitivanje pogrešno donetih moralnih odluka i analizu opštih ljudskih vrednosti.

Vojin Ćetković u ulozi Otela je snažnim glumačkim izrazom, upadljivom pojavom, stavom i mimikom u potpunosti uplovio u lik koji tumači, dajući mu autentičnu notu kojom se izdvojio od ostalih glumaca. Treba spomenuti i zanimljivo  rediteljsko rešenje da glumci budu uglavnom sve vreme prisutni na sceni, isključujući se i uključujući se u lik onda kada je potrebno.

Pozornica je gotovo pusta i takva minimalistička scenografija omogućava dovoljno prostora za igru, stavljajući akcenat na dramsku radnju i glumu. Igra svetala i kolorita je komplementarna scenografiji jer svojom simbolikom upotpunjuje ambijent i poziva gledaoca na traženje značenja i razmišljanje. Kostimi su dosledno i sa ukusom stilizovani, diskretni i lišeni teatarskog prerušavanja.

Zelena, plava i žuta boja kojom će se Otelo obojiti pokazaće sve dubine negativne metamorfoze duše i ponor ličnog propadanja kroz koje će proći onda kada odluči da odbaci bezuslovnu ljubav prema svojoj ženi i ustupi mesto ljubomori i haosu. On će i Dezdemonu obojiti svojim jarkim bojama, prljajući joj čast i skrnaveći čistotu duše. Taj ženski princip, toliko prisutan u Šekspirovim delima, biće u celosti urušen i postepeno umanjen od glorifikacije do potpunog moralnog sakaćenja i ubistva. Tanatos i Eros se toliko jako prepliću u ovom komadu, pokazujući koliko je neznatna granica između dva antipoda, ljubavi i mržnje.

Istina često u Šekspirovim dramama dolazi isuviše kasno. Pisac skoro uvek “sudi” onima koji vrše zločin i nedela.  Zato će i ovaj zločin počinjen nad životom, ženom i ljubavlju snositi fatalne posledice i doneće otrežnjenje, nažalost prekasno.

U ravni značenja ova potresna priča o ljudskom zlu koje vreba na svakom koraku, o čovekovoj slabosti da savlada i najmanju sumnju koja može da zagospodari i najsnažnijim karakterom nosi moralne implikacije toliko potrebne vremenu u kome živimo. Ovakav tekst je svojim značenjem i asocijativnošću sveprisutan u našem društvu i glasno govori o pretnjama koje dolaze i spolja i iznutra, iz čoveka samog. Zato mu se stalno treba vraćati.

Iako na kraju ostajemo uskraćeni Jagovom završnom rečju i delom, njegov konačan pogled na žrtve koje su pale predstavlja značajan trenutak. Jer njegov muk i krik tišine mrtvih kojom se komad završava govori više od reči.