23. aprila daleke 1616. godine, u malom engleskom gradu Stratfordu na Ejvonu, umire dramski pisac Vilijam Šekspir. Život mu se okončava u istom mestu u kome je i započeo, tačno pedeset i dve godine od svog početka.
Četiri veka kasnije, Šekspir se očigledno ne nalazi na putu da bude zaboravljen; njegove drame još uvek su predmet interesovanja i tumačenja i, prevedene sa engleskog na mnoge svetske jezike, čitaju se i izvode na scenama raznih krajeva planete. Godišnjica piščeve smrti biće obeležena širom sveta – poštovaoci Šekspirovog dela moći će da uživaju u izvođenju njegovih drama, kao i da prisustvuju filmovima, koncertima, izložbama, predavanjima i konferencijama čija je tema život i stvaralaštvo velikog dramaturga.
A šta je sa nama?
Da li smo od Šekspirovog sveta vekovima daleko ili smo mu, naprotiv, bliže nego što želimo da priznamo? Ako ste spremni da dovoljno široko otvorite oči, videćete da se Šekspirovi dvorovi ne razlikuju previše od scene na kojoj igra savremeno društvo. U večitoj trci za slavom, novcem, vlasti i moći, današnji čovek neretko je spreman na sve. Možda savremeni Klaudije ne bi bratu nasuo otrov u u uvo kako bi preuzeo njegov presto, niti bi Magbet svirepo ubio kralja Dankana ne bi li sam došao na vlast. Savremene metode su prefinjenije, ali su ciljevi isti; možda likovi nose drugačije maske i njihovi se otrovi mešaju u drugačijim bačvama i po nekim drugim receptima, ali im je srž neizmenjena. Uključite televizor, otvorite dnevne novine, izađite na ulicu – neće vam dugo trebati da naletite na živopisne priče o spletkama, lažima i podmuklim planovima koji se kuju drugima iza leđa. Slični “poduhvati” Šekspirovih junaka pokretani su pre svega vlastoljubljem. Jasno, bilo ga je u izobilju u to doba – što u piščevoj savremenosti, što u izvorima koje je koristio za fabule svojih drama. Iz slepe ljubavi prema moći, njegovi likovi neretko prljaju ruke i hrle u zločin.
Ponekad, jedan zločin neminovno vodi u naredni; dešava se i da, nesposobni da podnesu teret krivice i griže savesti koje su sami sebi namenuli, junaci srljaju u ludilo. Setimo se samo čuvene scene Magbeta u kojoj ledi Magbet, poremećenog uma, opsesivno trlja ruke kako bi sa njih sprala krv. A pomislite koliko samo ljudi danas nosi u džepovima uprljane ruke (možda ne baš krvlju, ali prljave svakako – što od krađa i kraduckanja, što od sitne i manje sitne korupcije), i koliko je toga trulo u državi Danskoj. Pa ipak, kao da se više niko i ne trudi da sa prstiju spere prljavšitnu – jer, što su prljaviji, to je onome ko ih ima život bogatiji i lagodniji; kao da je trulež postao norma, niko mu više ne obraća naročitu pažnju – tek kada počne neprijatno da zaudara, nađe se poneko ko ga primeti, i uglavnom polije nekim mirišljavim uljem, da se što manje oseti.
Ovde ne mogu a da ne navedem i jedan poduži citat Veselina Kostića, koji, govoreći o liku kralja Lira, kaže:
“On je očigledno čovek kojeg je vlast iskvarila, pa je postao nerazborit starac nesposoban da shvati bilo koje mišljenje drukčije od svoga. On ne samo da želi nego i zahteva da mu se javno i ceremonijalno laska, pa nagrađuje one koji udovoljavaju njegovom hiru, a kažnjava one koji odbijaju da to čine.”
I zaista, malo li nam je onih koji zaboravljaju ko su i odakle su došli čim okuse slatki eliksir vlasti, i onih drugih, koji su spremni na svako licemerje kako bi od ovih prethodnih dobili poneku kapljicu? U drami, Lir uviđa svoju grešku. U stvarnosti, pogotovo savremenoj, moralni preporodi nisu deo svakodnevice. U duhu svega rečenog, teško je ne zapitati se – ne postajemo li možda (ako već nismo i postali) slika i prilika onog “vrlog novog sveta” koji pri kraju Bure vidi Miranda, i o kome, nešto više od tri veka kasnije, piše Oldos Haksli?
Pa opet, i više od četiristo godina nakon što su Šekspirove drame pisane, sretnemo tu i tamo ponekog Hamleta. Često ga nije lako uočiti na prvi pogled, jer ga nametljivo prikrivaju vlastoljubivi Magbeti, nezahvalne i koristoljubive Regane i Gonerile, grubi Kalibani, poneki svetlucavom moći zaslepljeni Lir, ili bolesno ambiciozni i na sve spremni Klaudije. Ako ga i uočite, ne verujem da ćete pronaći suviše velike razlike između njega i njegovog davnog pretka Hamleta, kraljevića Danske. I današnji intelektualac je gotovo tragično rastrzan – između ideala i stvarnosti, onoga što je moralno i onoga što mu omogućava da preživi, između onoga što mu nalaže razum, i onoga što je društvo prihvatilo kao uobičajeno i normalno.
Ni današnji Hamlet ne oseća se dobro u svojoj koži, ili bolje rečeno, u sredini u kojoj se zatekao; jasno vidi kuda se svet zaputio, ali se ne oseća dovoljno jakim da taj put zaustavi, jer zna da je, nažalost, štošta drugo jače i moćnije od njegovog intelekta; „Biti ili ne biti“ više nije pitanje osvetiti se ili ne, već pridružiti se ili ostati veran sebi, svojim idealima, svojim merilima, svom znanju, svom umu, na margini sadašnjice?! Tog istog Hamleta današnjice, skrajnutog intelektualca boli što je ljudska glupost postala trend i svakodnevica, ali je nemoćan da je zaustavi, jer je ima više od njegovih knjiga i ideja. Zna da je nešto trulo u državi Danskoj, i ne samo u njoj; ali, razočaran i već pomalo umoran, stoji u mestu, nemoćan da reši za koje “biti” da se opredeli.
Ima li nade za čovečanstvo?
U svojoj Buri, na jedno čudnovato ostrvo Šekspir dovodi različite likove. Tamo, daleko od sveta i civilizacije, daje moć jednom od junaka da ponovi istoriju, da ponovo provede likove kroz događaje kakvi su se ranije već odigrali. Cilj ovog ponavljanja je pre svega didaktički – dramski junaci treba da iz svojih i tuđih grešaka nešto nauče.
Ipak, da li se to zaista dešava?
U savršenom svetu, verovatno bi se dogodilo. U Šekspirovoj drami, istorija se ponavlja, čak i u pomalo goroj verziji od prvobitne. I ovde je veliki pisac, ne bez gorčine, utkao u svoju dramu jednu od duboko tragičnih ljudskih osobina – nesposobnost čoveka da se suštinski promeni, neumeće da, vođen lekcijama iz prošlosti, budućnost učini drugačijom, boljom. Kao što Jan Kot primećuje, Šekspir u Buri daje ono isto što, na jedan ili drugi način, prikazuje i u drugim svojim dramama – ono što je za njega “slika istorije, večite istorije, njenog stalnog i nepromenljivog mehanizma”, slika u kojoj dominira “nasilje kao načelo sveta”. I ništa drugačije nije ni u realnom životu, onom nekadašnjem, kao i ovom savremenom – i nakon što smo preživeli tolike ratove, izgubili bližnje svoje i tuđe, nismo naučili da osvajanje, ubijanje, mržnja i pohlepa nisu pravi put.
Goncalova vizija srećne države u kojoj čovek i priroda žive u miru i blagostanju ostaje samo vizija – u drami i u životu, u renesansno Šekspirovo, i u čudnovato naše doba. Ako i postoji neki Prospero koji modernog čoveka pokušava da nečemu nauči, nije nemoguće da bi svoju palicu razočarano bacio daleko brže od Šekspirovog junaka, i ponovo zaključio isto:
“Ceo je moj trud/Iz čovečnosti bio uzaludan./Sasvim uzaludan.”
Slične rečenice, uostalom, i danas ćete čuti od sve malobrojnijih idealista koji su uložili bar malo truda da svet i ljude načine boljim nego što oni mogu da budu.
Veliki pisci uspevaju da u svoja dela unesu samu suštinu čoveka – ne pojedinca, već ljudskog roda kao celine. U Šekspirovim dramama nesumnjivo ima mnogo čoveka. Svakako, bilo bi lepše da je slika koju pomenuti tekstovi nose vesela, topla i vedra poput sna letnje noći. Ali nije, niti može da bude. I možda se baš zato što nije izmaštana i nerealna i održala više od četiri veka, i drame pisane u davno doba kraljeva, plemića i dvoraca ni danas nisu izgubile na aktuelnosti.
Na kraju svoje monografije o Šekspiru, Entoni Berdžes u jednoj rečenici vešto sažima veličinu dramskog pisca:
„Šekspir smo mi – ljudski rod koji pati, čovečanstvo što ga pokreću umerene ambicije, zanima novac, koje je žrtva svojih želja, i koje je isuviše smrtno.”
Dijana Jelenkov je master profesor srpskog jezika i književnosti. Bavi se pisanjem poezije i proze, kao i lekturom i prevođenjem. Svoje radove objavljivala je u časopisima “Majdan”, “Trag” i “Nedogledi”, a neki od njih su i nagrađivani. Koautor je prozno-pesničke zbirke “Dodir”.
Dodaj komentar