Ana Todorović RadetićПише: Елизабета ГеоргиевИз перспективе библиотекараУм без книги как птица без крыльев(руска пословица)
Разлог да напишем овај текст је запањујућа констатација једне младе жене, интелектуалке, која ми је у разговору о свом читалачком укусу, а на питање да ли чита словенске књижевности, мислећи пре свега на велику руску књижевност, као из топа одговорила: „Ко још чита руске писце?!“ Запањила ме је брзина одговора, па „чврстина“ констатације, али највише сама реченица „Ко још чита руске писце?!“ Имала сам потребу да јој се супроставим, да јој кажем како то највећа глупост коју сам чула, али кукавички и непрофесионално сам се повукла пошто ме је оно што ћу у наставку рећи у том тренутку блокирало да ступим у дебату.
Дуго нисам чула руску реч, нити пак била у прилици с неким да провежбам знање језика којег волим. Средином новембра, боравећи у Великом Трнову имала сам част да слушам и да разговарам са колегиницама, библиотекаркама, из Русије. Мелодични, драги, оригинални, јединствени руски језик, вратио ме је у детињство и сместио пред телевизор када сам сате проводила, гледајући руске бајке. После ме је преселио у ђачку клупу и вратио ми специфичан ршум у глави када сам се трудила што правилније да изговорим ч, ж, ш, да ми ы буде што природније. Затим сам прелистала последњих десетак година које су ми само спорадично доносиле сусретe са руским језиком, али и бројне сусрета са богатом руском књижевношћу, на шта сам веома поносна.
Као библиотекар из провинције који се заиста радује светковини књиге названој Сајам књига, посебно сам се обрадовала Русији као почасном госту овогодишњег Сајма. Земља богате културе која доминира оригиналношћу и познатим словенским духом кога поштујемо и коме се дивимо. Данима се причало о руским писцима, гостима Сајма, о новим гласовима у руској књижевности, о традицији за поштовање, о одрастању уз Пушкинове бајке и Јесењинове песме…
Све је то лепо, али шта се дешава са тим књигама када преведене, после сати и сати борбе са текстом, дођу у библиотеке? Колико се руски аутори читају у књишком окружењу бомбардованом бомбастичним рекламама о англо-америчким и западноевропским писцима? И наравно, колико је руски језик заиста присутан и колико нам је он заиста познат, посебно млађим генерацијама?
Упркос чињеници да је сарадња Русије и Србије традиционално на високом нивоу у свим доменима битисања и стваралаштва, статус руског језика у српским школама данас је крајње незавидан. Подаци говоре да је руски језик деведесетих година прошлог века потиснут из српских школа, те да га све мањи број деце учи (према подацима из 2012 само 90.000 ученика учи руски). Ту је свакако незаобилазан утицај родитеља, који сасвим свесно протежирају друге језике, са енглеским на челу…
С друге стране савремену културно и културолошко окружење, американизовано и обојено позитивним ставом према свему што долази са запада у односу на руска, словенска, светски значајна културна постигнућа, код данашњих генерација је створио искривљен систем вредности у смислу – оно што нуди Запад је добро, савремено, а оно што долази са истока је застарело, неактуелно, незанимљиво, ретро…
Овакав однос према језику, књижевности и култури једног великог народа рефлектује се и на број преведених руских књига у библиотечким фондовима у Србији. Сем класика руске књижевности, који су незаобилазни део школске лектире, на полицама српских библиотека смештено је незадовољавајући број преведене савремене руске књижевност, имајући у виду њену величину и значај. Последњих десетак година руске књижевнсти је мање на издавачком тржишту и то је свакако и последица политичких промена. Ово је констатација која се односи и на земље у окружењу. У разговору са колегама из Бугарске сазнала сам да је и тамо слична ситуација као код нас. Иако је и Бугарска традиционално русофилски настројена, последњих година много више се преводе западне књижевности. Један добар српски или бугарски читалац тешко да ће знати да наброји нека имена из савремене руске књижевности, али ће свакако знати да издекламује бар десетак, рецимо, савремених америчких писаца…
А руски писци XXI века пишу о животу људи и новом капиталистичком окружењу, о борби са наслеђем пре распада Совјетског Савеза, о бекству из чауре некадашњег режима обојеног надреалистичним темама, мистиком, о савременом човеку, поносном власнику јединствене словенске душе… Никако нису неактуелни!
На отварању овогодишњег Сајма књига у Београду, прослављени Емир Кустурица, између осталог је рекао:
„Како је пуста младост која није открила Антона Павловича Чехова! Шта би било да нам душу нису преплавиле Толстојеве реченице у којима је светлост падала и на најситнији детаљ! Знали смо боју дугмета на мундиру Вронског, а лик Ане Карењине био је јаснији од упечатљиве глумице на филмском платну. Да није било Булгакова како бисмо осетили апсурд и парадокс? Да није све изгубљено, а никада није све изгубљено, потврђују нам појаве које као усамљене заставе у пустињи машу и потврђују нам да има писмених, само су нам склоњени с очију! Они су стиснути између хиљаду информатичких чуда, јутјубова, ријалити шоуа, али и одређени политичком коректношћу као најновијом верзијом глобалне аутоцензуре.“
Велика истина и као библиофил волела бих веровати у много бољу будућност руских књига на полицама српских библиотека, у много бољу будућност читања уопште, јер како би велики Шолохов рекао ..любите книгу всей душой! Она не только ваш лучший друг, но и до конца верный спутник!
Dodaj komentar