Šekspirovi soneti u srpskom ruhu

Na zamašnom i zahtevnom poslu prevođenja celokupnog Šekspirovog opusa na srpski jezik godinama su, što timski, što individualno, radila dva velikana srpske reči – Sima Pandurović, cenjeni srpski pesnik, esejista, dramatičar, kritičar i prevodilac, i Živojin Simić, poznati prevodilac sa engleskog jezika i leksikograf.

Kada je došao red na Šekspirove „Sonete“, na samom kraju ovog epohalnog poduhvata, Sima Pandurović, već slabovid i ozbiljno načet šećernom bolešću, predložio je Živojinu Simiću da u tu svrhu angažuje tada mladog i darovitog pesnika Stevana Raičkovića.

Raičković se dugo opirao i kolebao da prihvati ovaj predlog, svestan složenosti i težine zadatka koji mu je bio ponuđen. Ubeđivanje od strane taktičnog i upornog Živojina Simića trajalo je godinama, a ono što je prevagnulo, sam Raičković je dosta kasnije obrazložio u svom pogovoru srpskom prepevu Šekspirovih „Soneta“ na sledeći način:

„Čitav razgovor svodio se na jednu jaku, ali neverovatno opojnu rečenicu: još samo ova knjižica, i Šekspir bi postao i srpski pisac“!

(Umesto fusnote pod Šekspirovim sonetima u srpskom prepevu, Stevan Raičković, Šekspir – „Soneti“, edicija „Klasici“, „Prosveta“, Beograd, 1977.)

Ova „opojna“ rečenica je, dakle, poput nekakve mantre, postepeno omekšavala Raičkovićev otpor, zahvaljujući čemu je Šekspir postao i „srpski pisac“, ukoliko su mu za taj status nedostajali upravo – „Soneti“ u ruhu srpskog jezika. Govoreći o procesu unutrašnje borbe i preispitivanja svoje podobnosti, koji su prethodili konačnom pristanku, Raičković u pomenutom pogovoru navodi nedovoljno poznavanje engleskog jezika i pomanjkanje iskustva u prevođenju kao ozbiljne lične nedostatke i diskvalifikacije.

No, čini se da je Živojin Simić u ključnom momentu ovih dugotrajnih pregovora izvukao „keca iz rukava“, izgovorivši jedno ime koje je, barem trenutno, zapušilo usta svim Raičkovićevim protivargumentima i gotovo ga nateralo da kaže sudbonosno „da“: ime Sime Pandurovića, neprikosnovene veličine i autoriteta za mladog pisca. Iz pijeteta prema fizičkom stanju u kojem se „veliki bard srpske poezije“ nalazio, i ohrabren činjenicom da ga je sam Pandurović preporučio za ovaj poduhvat, Raičković se, dakle, prihvata velikog zadatka i hvata u koštac sa Šekspirovim „Sonetima“. U istom pogovoru, on će reći da se odlučio „više srcem nego umom“.

Sam pristanak je označio početak jednog dugotrajnog, složenog, ali iznad svega, prosvetljujućeg poduhvata.  Živojin Simić je, kako kaže Raičković, već bio počeo da gubi nadu da će ovo obimno delo ikada biti privedeno kraju. I to ne toliko zbog svog ličnog doprinosa, koji se sastojao u doslovnom, proznom prevođenju soneta sa engleskog na srpski jezik, koliko u zadatku koji je stajao pred Raičkovićem: „mukotrpnoj adapticiji ove surove i bespoštedne forme iz jednog jezičkog medijuma u drugi“ (citat iz gore pomenutog Predgovora).

Moglo bi se diskutovati o tome do koje je mere nepovoljnost nedovoljnog poznavanja engleskog jezika uticala na proces izvršavanja ovog zadatka, budući da se Raičkovićev prepev oslanja na prozni prevod Živojina Simića, i predstavlja poetsko uobličavanje istog u Šekspirovu sonetnu formu od katrena i kupleta, odnosno stanci (jampski parametar). Ako se nesumnjiva prednost sastojala u snazi i autentičnosti samog Raičkovićevog pesničkog izraza, kojem će sonetna forma dugo vremena biti prevladavajući ritam poetskog damara i estetike, onda je prepev sa već postojećeg prevoda, kao „mosta“ između originala i srpske verzije svakako zahtevao dvostruko pregnuće: pored zanatskog, i ponešto alhemijskog (ingenioznog i intuitivnog) umeća pretakanja proze u sonet.

O samom procesu prepevavanja, Raičković govori kao o svojevrsnom duhovnom iskustvu kojem se on svojevoljno podredio, sa asketskim žarom i samodisciplinom.

„U tom izolovanom svetu, u kojem sam se bez ostatka nalazio, gotovo i fizički, bila je koncentrisana sva moja neoslobođena energija, odavno nataloženi nagoni za nekim pravim, velikim radom, i večito obuzimane čežnje za visokim mislima i dubljim osećanjima… Visok poetski govor, prema kojem mi ni na kraj pameti nije padalo da težim sa nesigurnog tla svojih poetskih tema – očekivao me je u svakom trenutku, u Šekspirovim strofama, koje su ležale rasute, i kao izvaljene na mom stolu.“ (citat iz gore pomenutog Predgovora).

Moglo bi se slobodno reći da je prevođenje Šekspirovih soneta od strane jednog pesnika u nastajanju, sa visoko postavljenim poetskim aspiracijama i standardima, predstavljalo gotovo religiozno iskustvo. Osvrćući se na to vreme, Raičković kaže da se po prvi put nije osećao kao neko ko stoji na periferiji te visoke i nedostižne literarne sfere, gledajući zadivljeno sa strane, već kao neko ko je, sticajem okolnosti, postao saučesnik, pa i sugrađanin te sfere, budući da je izgubio osećaj za vreme i prostor i postao Šekspirov savremenik, potpuno uvučen u svet soneta.

Tako smo, nakon dvadeset meseci predanog i potpuno posvećenog Raičkovićevog rada, godine 1964, dobili prvi srpski prepev Šekspirovih „Soneta“  (ne računajući selektivno i pojedinačno prevedene sonete). Pozamašnu cifru od preko dve hiljade stiha rime iz našeg jezika –  imaginarnu, papirnu kulu koju je pesnik, slikovito se izrazivši, morao da sagradi da bi u nju uselio duh velikog Šekspira.

Svodeći bilans ovog pozamašnog poduhvata, sa vremenske distance od više od jedne decenije, Raičković kaže da je tokom tog vremena njegova autorska poezija morala da bude zapostavljena i pretrpi određeni gubitak, u punom zamahu stvaralaštva. S druge strane, blisko ili gotovo nerazdvojno drugovanje sa Šekspirom tokom tog perioda ostavilo je trajne („kobne“) posledice na njegovu poetsku formu. Godinama nakon završetka prepeva „Soneta“, pesnik je „robovao“ navici stečenoj dubokim uranjanjem u šekspirovsku poetsku formu: njegov se poetski duh „kretao i koprcao samo u okvirima strogog, vezanog stiha“ – soneta.

Ipak, Raičkovićev konačni bilans je pozitivan: Ako se već nečemu ili nekome mora „robovati“, onda je jedno od časnijih robovanja – služenje Šekspirovom geniju, po ideji ili preporuci jednog Sime Pandurovića.

Do konačnog bilansa u pogledu značaja i kvaliteta ovog prepeva Šekspirovih „Soneta“ u srpskoj literaturi možda je malo teže doći. Činjenica da je reč o delu u koje je uložio svu svoju stvaralačku krv jedan mladi, poletni pesnik koji danas važi za jednu od najznačajnijih i najsnažnijih pojava na našoj književnoj sceni, sama po sebi izaziva ogromno poštovanje.

Pre četiri godine, srpska književnost je dobila novi prepev Šekspirovih „Soneta“,  u prevodu Jelisavete Milojević (izdavač: Filološki fakultet, 2012.), U predgovoru ovom delu, obrazlažući potrebu za novim prepevom, prevodilac navodi tri presudna razloga: Prvi je uopšten, i tiče se toga da prepev, koji je u najboljem slučaju aproksimacija idealu ili izvoru, uvek može da bude bolji, i uvek ostavlja prostor za usavršavanje i nove kreativne varijante. Drugi, takođe uopšten, tiče se dinamičnosti samog jezika, u vremenskom i društvenm razvoju, zbog čega je komunikaciju između jezika prevoda i jezika čitalaca često otežana (što pravdava nužnost savremenog prevoda). Treći razlog je kritičke prirode i polazi od dužnosti da greške u prethodnim prevodima budu ispravljene, kako bi se i original predstavio čitaocima u doslednijem i vernijem izdanju.

Tu se Jelisaveta Milojević dotiče i Raičkovićevog prevoda, iznoseći svoj stav: „Bilo je mišljenja da bi samo književnici i pesnici trebalo da prevode pesnike i da, ukoliko može da se bira, onda prioritet u prevođenju treba dati pesniku. Moje je mišljenje, nakon ozbiljne i obuhvatne analize prevoda-prepeva, da pesnik ne može prevoditi ni upevavati bez temeljnog znanja jezika sa kojeg prevodi, a mislim, na dalje, da se znanje i pesnički dar moraju sresti u istoj osobi.“ (Šekspir: „Soneti“, prepev – Jelisaveta Milojević, izdavač: Filološki fakultet, 2012. – iz predgovora prevodioca). Svoj kritički stav Jelisaveta potkrepljuje uporednim prikazom uzoraka izvornih i prepevanih soneta u kojima se, po njenom mišljenju, pojavljuje preterana „pesnička sloboda“ (licentia poetica) ili preveliko i neopravdano odstupanje od originala.

Bilo kako bilo, pojava novih prepeva Šekspirovih „Soneta“ u srpskoj književnosti svakako je dobrodošla, posebno ako potiče od stručnih, utemeljenih i „zanatski“ obučenih prevodilaca. Kao što je dobrodošla i kritička recenzija onih starih. U svakom slučaju, Jelisaveta Milojević je odabrala creme de la creme Šekspirovih „Soneta“, odnosno trideset onih koji važe za najbolje iz ovog opusa (tzv. „Veliki soneti“), dok nam je Raičković podario svih sto pedeset i četiri.

Na kraju, misilm da nećemo pogrešiti ako kažemo da se put prepeva, po svojoj nepredvidivosti i magnetizmu, ne razlikuje mnogo od puta izvorne pesme ili originala. Ne zalazeći duboko u same kriterijume prepeva, i koristeći se slikovitim jezikom kojim se sam Raičković koristio, kada je opisivao ovaj proces, možemo samo da konstatujemo da zahvaljujući toj čudesnoj, imaginarnoj „papirnoj kuli“ koju je naš pesnik izgradio svojim prepevom, Šekspirov duh još uvek snažno odjekuje srpskim jezikom. Ostavljajući prostora – štaviše, upućujući izazov – novim prepevima.