Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović-Radetić
Sa kakvim snažnim i izvanrednim utiscima se izlazi sa predstave Kanjoš Macedonović! Iako je svoju praizvedbu doživela pre skoro dve i po decenije u Budvi, epska snaga ovog komada ponovo ima priliku da isijava sa scene, pružajući onu magiju gledaocima koja iznova dokazuje zašto se voli pozorište.
Impresivan tekst Vide Ognjenović otkriva bisere Paštrovića i uverava nas, po ko zna koji put, da je reč nešto najlepše što čovek može čuti. Pisan u dijalektu, jezik je takođe jedan od glavnih junaka ovog dela. Snažan i raskošan u svojoj izvornosti, muzikalan i zvučan, ironičan i komičan, dubok, a narodski. Sve to u jednom. Glumci su sjajno savladali crnogorski paštrovićki dijalekt, kao i italijanski koji se čuje u drugom, a ponajviše u trećem činu.
U predstavi su došle do izražaja kreativne mogućnosti čitavog ansamlbla koji je igrao uverljivo gotovo sve likove, a glavnom rolom Igor Đorđević je pokazao bravuroznu glumu, čitavu skalu glumačkih izraza, mimike i gestikulacije. Glumom su se istakli i Tanasije Uzunović (Otac Gerasim, kaluđer i putnik), Nebojša Kundačina (Krsto, pozivar i oglasnik), Stela Ćetković (Katna, Ivkina maćeha), Zorana Bećić (Ivka), Marko Baćović (Daskale, ikonopisac) i Branislav Lečić (Furlan).
Ova drama u tri čina se događa u Paštrovićima i Veneciji, a kao izvor su korišćeni mnogi istorijski zapisi, kao i pojedine pripovetke Stefana Mitrova Ljubiše. Kanjoš Macedonović, taj junak “niska struka, opasna koraka, a mudra pogleda” u ime svog plemena odvažiće se da ubije Furlana odmetnika, glavnu pretnju mletačkom Duždu i time spasi svoje od nepravednih dažbina pri trgovini.
Prvi deo, S bradom ili bez brade, predstavlja duhovit psihološki prikaz tog malog crnogorskog plemena koje sudi ikonopiscu zbog “pisanja” ikone mladog Svetog Nikole bez brade. Komičnost kojom je iskazana skučenost umetnika da stvara drugačije od onog što se od njega očekuje u konzervativnoj sredini u publici izaziva salve smeha. U prvom delu stupa na scenu i neidealizovani junak Kanjoš, “niska struka, a živ i ćeperan, da bi se na igli vrtio”.
Zanimljiv je koncept i prikaz ljubavi i zaljubljenosti u komadu. Niko glasno ne govori “koja je to sila”, a koketiranje sa njom je režijski sjajno koncipirano, naročito u songovima. Devojke čedne, a vragolaste, “začaravaju” svoje drage, i iako snažne u svojim osećanjima, pred “muškijem” stidljivo i plašljivo ćute i skrivaju pogled. Sputavanje ove “sile” je u pojedinim delovima prikazano u granicama fatalnog.
Drugi čin, Ili najboljega ili najgorega?, predstavlja zbor Paštrovića na kome će se odlučiti ko će ići na megdan sa Furlanom. Priča Kanjoša, nadugačko i naširoko ispredana, drži apsolutnu pažnju publike i izaziva smeh do suza, a sve začinjena pesmom pijanog svata Krsta.
Priča o odnosima između velikih i malih naroda je savremena i može se napraviti analogija sa bilo kojom zemljom u bilo kom vremenu. Zato je ovakav tekst, kao svojevrsni prikaz “vazalnog” odnosa među narodima uvek aktuelan. Simboličan je i prikaz “heroja” Kanjoša, koji je i “najbolji i najgori” među svojima. U ovom činu on postaje više od glavnog junaka, on postaje simbol svog naroda, koji, iako je mali, mora da pokaže junaštvo i snalažljivost, i iako je slabašan, mora da savlada gorostasa pameću i visprenošću.
Animozitet Paštrovića prema Mlecima je ponajviše prikazan kroz humoristički dijalog Furlana i Kanjoša u trećem činu, koji se odvija u Veneciji. Ismevanje Mlečana, njihove građe i prirode, njihovih brodova i pomoraca, skoro će pobratimiti starog morskog vuka i mladog Macedonovića.
Prikaz Dužda sa tamnim naočarima i akt tašnom poput italijanskog gangstera (Predrag Ejdus) kritički je prikaz ekonomske i političke moći i govori više od reči. Simboličan je i završetak drame gde Kanjoš “stoji kao naklonjeni spomenik Venecijanskom milosrđu i dobroti”. On ostaje da stoji u večnom naklonu, “savijen u pasu”, kroz vekove.
Neobična i efektna scenografija se menja u svakom činu i prikazuje primorski ambijent, a muzika Zorana Erića pruža dobru podršku svim scenama i suptilno podvlači emotivnu priču aktera.
Ukratko, Kanjoš Macedonović je drama bogata u asocijacijama, mudra u podtekstu, ironična i slojevita u sadržaju, a autentična u podneblju. Uz odlično uigran ansambl, ostvarila je izuzetan scenski rezultat, što je publika prepoznala i nagradila gromoglasnim i dugim aplauzom.
Reditelj: Vida Ognjenović
Dramaturg: Božo Koprivica
Scenograf: Miodrag Tabački
Kostimograf: Ljiljana Dragović
Scenski govor: Radovan Knežević
Kompozitor: Zoran Erić
Scenski pokret: Saša Krga
Producenti: Borislav Balać, Marko Kentera
Uloge: Igor Đorđević, Predrag Ejdus, Branislav Lečić, Tanasije Uzunović, Marko Baćović, Branko Jerinić, Aleksandar Đurica, Branko Vidaković, Nenad Maričić, Siniša Ubović, Mišo Obradović, Rade Miljanić, Nebojša Kundačina, Zoran Ćosić, Pavle Jerinić, Milo Lekić, Stevan Piale, Stela Ćetković, Sena Đorović, Jelena Helc, Zorana Bećić, Biljana Đurović, Marta Ćeranić
Dodaj komentar