Ana Todorović Radetić
Intervju vodi: Ana Todorović-Radetić
* Knjiga “Drame” obuhvata drame “Fantomi”, “Intimus”, “Realisti”i “Nevidljivi ljudi”, od kojih su prve tri već igrane, što na domaćoj, što na inostranoj sceni. Sve drame su pisane modernim i smelim jezikom, a kroz njih su provučena duboka razmišljanja o životu. Kako ste uspeli da, koristeći pitak jezik svakodnevice, opišete duhovnu krizu savremenog čoveka, što je, uostalom, odlika velikih pisaca? Da li Vam je bilo potrebno puno vremena da ih napišete?
– Drame koje ste pomenuli nastale su u prethodnih desetak godina, i na neki svoj način svedoče o vremenu i okolnostima u kojima smo živeli. To se najviše odnosi na promene koje smo kao društvo doživeli u tom neveselom periodu koji zovemo “srpska tranzicija”, kada smo počeli da se navikavamo na kredite, otkaze, šoping molove, tržište, korporativni način mišljenja… A opet, ove drame na nekom širem planu, pokušavaju i da postave univerzalna pitanja koja onespokojavaju ljudski rod, od straha od emocija i bola, preko egzistencijalnog straha, pa sve do ključnih pitanja o smislu i besmislu života. Pitak dijalog i mala doza humora, lakše dopiru do publike ili čitaoca, i čine ta pitanja bliskim i manje strašnim.
* U Vašim komadima se sumnja u ljubav, ideale, smisao života, a heroji i antiheroji su vrlo često “fantomi”, nevidljivi ljudi, oni koji žive život u smrti. “Najlakše je biti cinik, potrebna je hrabrost da bi čovek bio optimista”, kaže Predrag u Realistima. Da li i privatno delite filozofska razmišljanja svojih protagonista?
– Ako se složimo sa gledištem da drama počiva na sukobu, onda bih rekla da se određeni sukob odvija naravno i unutar pisca. To drami daje intenzitet. Držim se principa da pisac treba da se bavi samo onim temama koje ga se duboko, suštinski tiču i koje velikim delom poznaje. Kroz pisanje mnoge stvari naučite o sebi, mnoge iznesete na čistinu, artikulišete… I u pravu ste, moja intimna razmišljanja se velikim delom prelamaju kroz likove u dramama, i dobrim delom su obojena skepticizmom. Stalnom zapitanošću nad sopstvenim životom, ali i nad društvenim i političkim mehanizimama, koji u velikoj meri oblikuju naš život, hteli mi to ili ne.
* U više navrata scene su postavljene u psihijatrijskoj sobi, a likovi imaju razne fobije, ne osećaju ništa, pate od akutne depresije, mešaju se san i java, opisuju se poremećeni ljudski odnosi. Da li su takve situacije i dijalozi pisani sa namerom kritike emotivne krize u koju je zapao čovek današnjice ili su samo dijagnoza našeg društva? Da li verujete da postoji lek i nada za stanje čoveka 21. veka?
– Mislim da su neuroze, fobije, anksiozna stanja, kao i depresija, nažalost postali stalni pratioci čoveka. Statistike su prilično surove, godišnje se u svetu popiju tone lekova za smirenje i antidepresiva, a ipak se svakog minuta u tom istom svetu dogodi jedno samoubistvo. To je prilično sumorna slika. A opet, nešto sa čime moramo da živimo. Uzrok svega jednim delom sigurno leži u brzom tempu života, uplivu radikalnog materijalizma, manjku empatije… Da li za to postoji lek? Čini mi se da ljudi već u velikoj meri postaju svesni mehanizma koji pokreće savremeni svet, i koji ih gura u depresiju, a to je prvi korak. Postaviti dijagnozu. Tek potom sledi terapija, okretanje sebi, ljudima oko sebe, nekim suštinski važnim stvarima…
* Vrlo često se dotičete i teme ekonomske krize i mere u kojoj je ona oblikovala naš stil života i našu svest. Odlazak u inostranstvo, rad u robovlasničkom sistemu, trka za novcem, prodaja duše i tela imaju tragične posledice. Protagonisti kolabiraju, doživljavaju nervne slomove, pucaju u druge ili u sebe. Pa ipak, čini se da postoji tračak nade, ali tek u snovima?
– Taj sindrom pregorevanja koji ste ovde opisali i o kome najviše govori komad “Realisti”, veoma je dobro prepoznala publika u Njujorku. Na izvođenjima tog komada u Americi shvatila sam svu veličinu i snagu globalizacije, a komad upravo govori o uplivu neoliberalnog kapitalizma u naše živote. Ljudi su izlazili iz sale sa pitanjem da li je moguće da tekst nije pisao američki pisac. Govorili su da su se svaki put začudili kada se na sceni pomene srpsko ime, jer su stalno imali utisak da se radnja komada odvija na Menhetnu. A komad se igrao neposredno posle demonstracija na Vol Stritu i bio je vrlo aktuelan. Bilo mi je zanimljivo da razgovaram sa kolegama u Americi o tome kako oni vide rasplet događaja, da li će tiranija profita moći da se obuzda, ili je svaka potencijalna revolucija i suštinska promena unapred osuđena na propast. Mišljenja su podeljena, ali pretežu ona pesimistična.
* Čitajući Vaše drame, idejno su me podsetile na teme kojima se bavio Henrik Ibzen i T.S.Eliot, iako su stilski različito pisane. Da li postoje pisci ili knjige koje su u velikoj meri uticale na Vaš način razmišljanja?
– Veoma volim Ibzena, a mislim da su veliki uticaj na mene imale i Beketove drame, ne u stilu, već u svojoj suštini, u tom radikalnom, apsurdnom, nihilističkom osećanju sveta. Ipak, pokušavam da se izborim sa tim osećanjem, kroz ideju da je pesimizam ravan kukavičluku i da zapravo predstavlja kretanje čoveka linijom manjeg otpora. Takođe, volim i Olbija i njegov originalni, dekadentni smisao za humor.
* Godinama već uspevate da jezikom plesa doprete i do šire publike i da uvedete novine savremenim plesnim stilovima. U kojoj meri se jezik plesa i pokreta razlikuje od govora, da li se za njega može reći da je univerzalan?
– Veoma sam srećna što je upravo sada u septembru, Bitef dens kompanija, koju sam osnovala u Bitef teatru, obeležila pet godina postojanja. Za to vreme realizovali smo čak šesnaest plesnih produkcija, koje su kreirali eminentni evropski i domaći koreografi, i za koje je kompanija dobila brojne nagrade. Jezik savremenog plesnog teatra je univerzalan, i zaista veoma bogat i uzbudljiv. Naša najnovija produkcija, plesni “Don Žuan” u koreografiji Maše Kolar, biće premijerno izvedena na sceni Bitef teatra u oktobru, uz živo muzičko izvođenje Rundek Kargo tria.
* Koliko je jezik pozorišta bitan u pogledu pozitivnog uticaja na mlade?
– Izuzetno je važan. Dobro pozorište je uvek angažovano, kritično, često subverzivno, i naravno kreativno. Ono navodi mlade ljude da misle svojom glavom i da se ne libe da to svoje mišljenje iznesu. Nažalost, veoma mali broj građana redovno ide u pozorište, a to važi i za mlade ljude.
* I pitanje za kraj – s obzirom na to da se blog na sajtu Prevodioci bavi temama izučavanja jezika, prevođenjem, kulturom, zanima nas koje strane jezike govorite i da li biste želeli da naučite neki novi?
– Govorim engleski, pomalo i grčki, jer sam živela dve godine u Atini, pa se trudim da on sasvim ne padne u zaborav. Želja mi je da naučim francuski, ali uvek se ispreči neki važniji posao ili obaveza. Naravno, čovek nikada ne treba da prestane da uči. Dok god je živ. Volim da čujem da je neko počeo da uči strani jezik u šezdesetoj. Ili da uči da svira violinu. Markes je lepo rekao, “Čovek ne prestaje da sanja zato što stari, već stari zato što prestaje da sanja”.
Opšti podaci o autoru: Jelena Kajgo, rođena 1969. u Beogradu. Diplomirala Dramaturgiju na Akademiji umetnosti, u klasi profesora Siniše Kovačevića. Magistrirala na Interdiciplinarnim postdiplomskim studijama na Rektoratu umetnosti u Beogradu.
Komad „Fantomi“ premijerno je izveden 2003 godine, u Ateljeu 212, u režiji Gorčina Stojanovića. Komad je sa uspehom igran u Šaušpilhaus pozorištu u Beču, a javna čitanja organizovana su u Minsku, (National Theatre), Lidsu, (West Yorkshire Playhouse), Londonu (Gate Theatre), Bukureštu (Odeon Theatre) i Njujorku (The New Group). Drugi komad „Intimus“, premijerno je izveden u Narodnom pozorištu u Beogradu 2004 godine, takođe u režiji Gorčina Stojanovića. Sa ovim komadom je učestvovala na radionici u Royal National Theatre Studiju u Londonu, na kojoj je sarađivala sa britanskim rediteljem Mikom Gordonom. Komad “Realisti” premijerno je izveden u Zrenjaninu 2013. godine, u režiji Slađane Kilibarde, pa zatim iste godine u Njukorku, u HereArt pozorištu, u režiji Iana Morgana. Predstava je nominovana za New York Inovative Theatre Award za 2013. godinu.
Predaje u Baletskoj školi „LujoDavičo“ i Akademiji umetnosti u Beogradu.
Direktorka Bitef teatra i Bitef festivala od 2009. do 2013 godine. Od nedavno predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu.
Dodaj komentar