O predstavi „Hotel Evropa“

Piše: Vesna Ćorović

Sasvim slučajno, obrela sam se na premijeri predstave Hotel Evropa Siniše Kovačevića u Beogradskom dramskom pozorištu. Obično nemam priliku da posećujem takve događaje, ali ovog puta sam sa koleginicom dobila šansu da iz prvih redova posmatram premijeru jednog uvaženog dramskog pisca. Tačnije, iz četvrtog reda. Lazar Ristovski iza nas, Neda Arnerić ispred, između ostalih. Skupilo se tu dosta poznatog i viđenog sveta našeg društva – glumci, voditelji, muzičari i ostali.

Glavna uloga je poverena Bodi Ninkoviću, koji inače ne spada u moje omiljene glumce, ali ovde je bio apsolutno briljantan. On je narator ove neobične priče, koju je Siniša Kovačević napisao pre više od 30 godina, a koja ipak deluje tako zastrašujuće proročki.

Radnja se odigrava u hotelu, ili preciznije, pansionu Evropa koji vodi hladna, stroga i proračunata Nemica, koju interesuje isključivo profit, ali ipak je to ne sprečava da bez razmišljanja, vođena ksenofobijom i hitlerovskom ideologijom, odbije platežne stanare samo zato što su određenih, njoj neprihvatljivih, nacija ili verskih ubeđenja. I da, ona, Nemica, je glavna, ona vodi ovaj pansion pod imenom Evropa i ona živi u sobi broj jedan. Ulogu izvanredno glumi Danica Ristovski. Ostali stalni stanari su ostarela, nesrećna, ali ipak pohotna Francuskinja, razvratni, poročni i neotesani Španac, ostareli romantični mornar Italijan sa svojim psom Fifi koji ga podseća na svoju nikad prežaljenu preminulu suprugu, otkačeni ribolovac Holanđanin, sestre Dankinje jevrejskog porekla koje su očigledno primorane da žive u pansionu jedne tipične Nemice, a i same su prošle golgotu svojih sunarodnika i moraju da kriju svoj pravi identitet.

Tu su i profesor Austrijanac (gej) koji podržava arijevsku filozofiju vlasnice hotela i mladi, nesrećni pesnik, kojeg vatreno glumi mladi Mateja Popović, i čija je izvedba izmamila vriske curica iz poslednjih redova. Sam Boda Ninković glumi Engleza, usamljenog, penzionisanog optičara koji, čekajući da mu se jave sinovi iz Australije, prati živote svih ostalih stanara pansiona, želi da im pomogne i da nekako pomogne samom sebi da osmisli svoj život. Ne uspeva u tome i na kraju donosi najbitniju odluku u svom životu.

Opšti utisak na kraju predstave je taj osećaj tuge, sete, usamljenog života u kolektivu. Da li je to zaista ta Evropa danas? Ujedinjena Evropa kao iz pesme Tota Kotunja, a stvarnost tako drugačija. Tom osećaju je svakako dosta doprinela i odlična muzika Kristine Kovač koja je dala podlogu predstavi i doprinela toj opštoj setnoj atmosferi. Publika je aktere nagradila solidnim aplauzom, nije bilo “standing ovations” mada je neko iz publike, kada se poklanjao Boda Ninković, uzviknuo bravo majstore, s čim bih se ja svakako složila.