Ana Todorović RadetićIntervju vodi: Ana Todorović-Radetić
Zvezdara teatar 26.02. 2015.
„Glomazna poezija“ u vreme instant života dolazi kao pravo osveženje. Više od dva sata ekspresivne, metaforičke, duhovite i sarkastične poezije Antonija Pušića dovešće gledaoca do smeha do suza i potpune katarze. Međutim, kad se ugase svetla, a protagonista napusti scenu, ostaje gorak ukus u ustima, jer shvatamo da smo se zapravo smejali sebi samima.
Na sceni Danila Bate Stojkovića kafanski ambijent. Za klavirom sedi maestro Ivan Aleksijević da dramatizuje pesnikovu retoriku i pojača scenski izraz… A onda… ulazi ON – naš poeta bujne mašte i britkog jezika sa polucilindrom na glavi, kog na stolu čeka povelika umotana rolna ispisane poezije… I beseda kreće… Ako je nazivanje stvari pravim imenom vulgarizam, onda ovakav vid poezije vrca od vulgarizama. Ali, ništa manje nismo očekivali kada je u pitanju Rambo Amadeus.
Imali smo priliku da pesnika zamolimo za intervju.
Prvi čin Glomazne poezije, „kukačko-plakačkog karaktera“, ili svojevrsni lament nad životom, aktuelizuje problematiku savremenog čoveka. Koliko je svako od nas „hipišizik metafizik“? Koliko smo zaista ogrezli u stanje gde nemamo „ni snage, ni pameti, ni živaca“?
Rambo: Današnji, moderan čovjek bombardovan je informacijama sa svih strana. Na žalost, te informacije su potpuno nefiltrirane, često pogrešne, uznemirujuće, kontradiktorne, emitovane bez ikakvog kriterijuma. Svakako da polako, ali sigurno svako od nas postaje u manjoj ili većoj mjeri Hipishizik metafizik.
Naravno, postoji lijek, to je terapija tišinom, potpunom. Treba se izolovati od informacija skroz, što duže možemo da izdržimo. Izdržati 24 časa bez i jedne informacije, danas je podvig, jer su junk informacije za naš mozak postale kao heroin. Dok u našoj glavi obrađujemo besmislice, mozak ne mora da se sučeljava sa nekim važnim pitanjima koja čuče u svima nama.
Specifičnost ramboamadeusovske komike akcentuje u drugom činu kult ličnosti. Višeslojna sadržajnost teksta obuhvata skoro sve – cenzuru, privatizaciju (koja poprima čak kosmičke razmere i doseže do antimaterije i crnih rupa), izopačenost društva i njihovih lidera. Komika prelazi u satiru i dobija dimenziju svevremenosti kojoj ni vreme ni lokalitet ne oduzimaju ništa od aktuelnosti. Da li kao narod možemo išta da naučimo iz svojih grešaka ili je situacija beznadežna?
Rambo: Narod se uvijek ponaša kao najgluplji pojedinac. Zato je važno da pojedinci, koji imaju mentalni gabarit za razumijevanje stvari shvate da ne smiju da dozvole da u njihovim ličnim životima, na poslu i privatno, da neko gluplji od njih zauzima nadređeno mjesto. TA borba mora da bude svakodnevna, permanentna. Poslovica pametniji popušta je perfidno ubačena od strane osvajača.
Takođe, u demokratskom ambijentu zadatak najpametnijih je da ne preziru glasačku proceduru, nego da pokažu disciplinu baš kao i oni ostali, i odu na glasanje, i glasaju za… onog ko im djeluje kao najmanja budala, najmanja potencijalna štetočina.
Urbani sevdah, najpoetičniji treći čin, opeva i „pruža podršku“ spoljnoj politici naše zemlje. Uz zvuke trube i klarineta koji se pridružuju pijanisti i poeti, poezija se završava u svom najdinamičnijem momentu. Da li je subverzivni momenat ovakvog vida scenskog izraza sa ciljem da zabavi ili isprovocira?
Rambo: Danas se naziva subverzijom sve ono što narušava kult ličnosti u jednom društvu. Međutim, demontiranje kulta ličnosti je neophodno ukoliko društvo želi da evoluira iz plemenske organizacije u građansko, demokratsko, moderno društvo.
Urban sevdah je dobar primer takve demontaže, gdje se kroz humor sučeljavamo sa apsurdom anahronog stanja društva.
Karikiranje, blend raznih pesama, reklama, slogana… sve to stane u beskrajno šarmantnu poeziju Ramba Amadeusa na čijem bi izvođenju pozavideli i najiskusniji glumci. Da li se talenat rađa ili uči?
Rambo: Uči. Mene su moji roditelji od moje druge godine peli na sto i tjerali da zabavljam njihove prijatelje. Od tada učim taj zanat.
Šta privatno čita Antonije Pušić? Da li postoji knjiga koja je u velikoj meri uticala na tvoj način razmišljanja i poimanja stvari?
Rambo: Ne, ali su mnoge knjige uticale . Svaka u maloj mjeri.
Posmatrajući jezik i komunikaciju na društvenim mrežama, osnovna odlika kompjuterizovanog Homo Sapiensa postaje izražavanje kroz ključne reči i hash tag-ove. Sa druge strane, tvoja glomazna poezija, kao spontana odbrana jezika i izražaja, nadugačko i naširoko opeva stanja u nama i oko nas. U šta će evoluirati čovek-kompjuter sadašnjice?
Rambo: Pa, dok god bude jeo, srao i karao se, nema opasnosti od poistovjećivanja s mašinom.
Opasnost počinje onog trenutka kad mu virtualna zadovoljstva počnu praviti veće zadovoljstvo od pravog.
Ovladavanje virtuanim orgazmom uz pomoć elektroda postavljenih na glavu biće prekretnica.
Pre nekoliko godina, sticajem okolnosti, imala sam priliku da upoznam tvoje roditelje i uz čašicu razgovora sa njima uživam u predivnoj bašti porodične kuće u Herceg Novom. Koliki je bio uticaj takvih vrlih intelektualaca starog kova na tvoje formalno i neformalno obrazovanje? Šta je, po tvom mišljenju, ono što roditelj treba da prenese svojoj deci?
Rambo: Roditelj treba da penese djeci ljubav prema životu. I da im objasni, da je život gušći, ljepši, sadržajniji što su nam vidici širi. A da je obrazovanje to koje širi vidike.
Neznalica uživa u životu skučeno, kao brod u kadi. Od znanja zavise naši horizonti po kojima plovimo.
I pitanje za kraj – lično me jako interesuje, kako se oseća Antonije Pušić kada mu u glavi proključa bezbroj ideja i dođe inspiracija, da li nekad glava zaboli od tolike pameti?
Rambo: Ha ha ha ha ha. Otkad zapisujem, ne.
Dodaj komentar