„Izgubljeni raj“ u prepevu Milovana Đilasa

Slika: Mikelanđelov prikaz pada u greh i progona iz raja na Sikstinskoj kapeli

Prvo izdanje Miltonovog „Izgubljenog raja“ na srpskohrvatskom jeziku, u prepevu Milovana Đilasa, objavljeno je 1969. godine u Njujorku (Harcourt Brace Jovanovich). Kao da je i sudbina samog prepeva ovog titanskog speva pratila mitološki put svog izvornika i morala da ugleda svetlost dana na tuđem tlu, u literarnom izgnanstvu.

Kao ideolog, komunista, i kasnije visoki partijski funkcioner, Milovan Đilas je uglavnom prevodio sa ruskog jezika (između ostalih i Maksima Gorkog – „Život Klima Samgina“ itd.), vodeći se više ideološkim nego literarnim kriterijumima pri izboru originala. Njegovo poznavanje engleskog jezika i zainteresovanost za klasična dela sa biblijskom tematikom, bili su malo poznati njegovim partijskim drugovima i književnom svetu uopšte. Stoga je teško bilo pretpostaviti da bi se čovek njegove političke i prevodilačke orijentacije usudio da se uhvati ukoštac sa jednim takvim eposom, obimnim koliko i jezički zahtevnim i složenim, kakav je „Izgubljeni raj“ Džona Miltona, do tada neprevođen na našem govornom području.

Moguće motive za ovu prevodilačku odiseju razmatraćemo nešto kasnije, ali najpre da kažemo nešto o samoj formi Đilasovog prepeva. Bitna izmena u odnosu na original je u samom stihu. Milton je svoj spev pisao u jambskom desetercu (tzv. blank verse – beli stih ili neritmički deseterac), koji je ovaj engleski književni jurodiv doveo do savršenstva u melodijskom i poetskom smislu. Đilas je smatrao da se ova forma, jambski deseterac, pokazala kao nepodesna i neuklopiva u našem jeziku, te da su se raniji pokušaji striktnog pridržavanja ovog kalupa uglavnom završavali promašajem, čak i u slučaju kada su se prepeva laćali vrsni pesnici. Zbog toga se Đilas odlučio za dvanaesterac, koji mu je dao veću slobodu i prirodnost izraza, u prvom redu zbog velikog broja mnogosložnih reči u našem jeziku. Drugo odstupanje je prevodilac napravio u odnosu na interpunkciju u izvornom tekstu, koja je, po njemu, zastarela, te ne korespondira sa savremenom logikom i pravilima naših rečeničnih konstrukcija, što tekst čini nejasnim. Treće odstupanje se tiče upotrebe velikog slova kojoj Milton često pribegava. Đilas je ovu upotrebu sveo samo na ona imena i pojmove koji su danas relevantni (u kontekstu samog speva, naravno).

Ono što je, međutim, najveće odstupanje jeste sam broj stihova. Čitav spev u originalu ima 10.585 stihova, dok je prepev premašio original za čitavih 2.456 stihova! Ovaj nesrazmerni konačni bilans stihova Đilas objašnjava dilemom između vernosti smislu i poeziji s jedne strane, i formalnih zahteva s druge, gde je, očigledno, prevagnulo ono prvo. Po njemu, suštinska dilema polazi od toga da li uopšte ima smisla prevoditi poeziju, jer su tu neverstva i izdaje u odnosu na original neizbežni, i pitanje je da li čitalac na kraju uopšte ima ličan susret sa originalom ili samo sa njegovim posrednikom i tumačem koji ga upodobljava svom stilu. Ipak, prevođenje poezije, posebno velikih dramskih spevova, nužno je da bi se čitalac koji ne poznaje jezik originala barem približno upoznao sa značajnim klasičnim delima.

Sam Milovan Đilas u pogovoru drugom izdanju svog prepeva, ovoga puta na našem tlu (Beograd, KIZ „Altera“, 1989.), posebno priznanje odaje gđi Jelici Marković, profesorki engleskog jezika u Beogradu, koja je uradila ozbiljnu redakciju prepeva, do te mere da se može smatrati koautorom u gramatičkoj doslednosti i utvrđivanju smisla originalnog teksta, posebno tamo gde su postojale nejasnoće. U cilju poboljšanja prevoda na tim spornim mestima, na kojima zbog arhaičnosti jezika smisao izmiče, profesorka Jelica Marković i Milovan Đilas su se pomagali francuskim, nemačkim, ruskim i italijanskim prevodima.

Poznato je da su velika dela svetske književnosti neretko nastajala u najnepovoljnijim životnim okolnostima, kao što su izdržavanje kazne u zatvoru ili drugi uslovi ograničenog kretanja i stvaranja. Potreba da čovek pronađe smisao u besmislu, svetlo u tami, dostojanstvo u poniženju, misaonu i stvaralačku slobodu u fizičkom zarobljeništvu, iskonska je ljudska potreba koja je posebno karakteristična za ljude slobodnog i mislećeg duha. Tako se Milovan Đilas, kao disident, politički izopštenik, na izdržavanju zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici, upustio u prevođenje Miltonovog „Izgubljenog raja“. Tri godine je marljivo radio na prepevu svakog od 10.585 stihova, podarivši nam, na kraju ovog mukotrpnog i izazovnog posla, prvi kompletan prevod ovog speva na našem jeziku, što je samo po sebi veliki podvig.

O kvalitetu i umetničkoj snazi i vrednosti ovog prepeva postoje različita mišljenja. U vreme njegovog drugog izdanja, bilo ga je moguće uporediti samo sa delimično objavljenim prepevima Miltona na našem govornom području, budući da celovit prepev čitavog speva još nije postojao. Miltonov „Izgubljeni raj“ je bio zanimljiv za upoređivanje sa Njegoševom „Lučom Mikrokozmom“, te su odlomci iz njegovog speva prevođeni u službi tih analogija (Dr. A Šmaus, Njegoševa Luča Mikrokozma, Prilog proučavanju Njegoševog religioznog pesništva. Beograd, 1927, odeljak „Njegoš i Milton“, str. 18-41; Dušan Stojanović, Milton i Njegoš. Ogledi o našim kulturnim dodirima sa Englezima. Beograd 1940, „Milton i Njegoš“, str. 103-121; Engleska književnost 650 – 1700. knjiga I, Beograd 1979, kao zbornik radova, Marta Frajnd o Džonu Miltonu, str. 293 – 303, itd.). Upoređujući, dakle, Đilasov prepev sa ovim dostupnim uzorcima, ne možemo se oteti utisku da njegov prepev odskače po posebnoj žestini izraza, odsečnosti govora, hrabrosti da izvuče najoštrije sečivo reči kako bi dočarao neku sliku ili dramatični preokret tamo gde ostali ublažavaju, prave kompromis sa smislom da bi se držali forme, ili prosto ne poseduju tu britku njegoševsku sablju izraza kojom je Đilas vladao. Recenzent drugog izdanja, Vasilije Kalezić, kaže da „u Đilasovom prevodu ima nečeg „starinskog“ u rječniku, ali i „modernog“ u stihu. Zato mi se učinilo da spjev čitam kao da je nastao u davnim vremenima naše istorije i kao da se stvarao u našim danima, sada.“ Kalezić dalje kaže da je još jedna snažna odlika ovog speva, pored spoja arhaičnog i modernog, i ispreplitanost „hrvatske“ i „srpske“ varijante istog jezika, što prepev čini rečnički bogatijim i raznovrsnijim. Nadalje, on navodi karakteristične reči i izraze u ovom prepevu, koje Đilas obilato koristi i koje su bliže hrvatskoj varijanti ili pak imaju njegoševski prizvuk: neposluh, udel, kakove visine, sjajnij’, za okomka Neba, dvorba, počinak, tisuća rastava, odgnaju, rivali u časti, krivnja, ništetni, suštastvo, kaznilac, razuriti, dohititi, kužiti, i mnoge druge.

Posebno impresioniran onim što on naziva „zašiljenošću“ ili oštrinom Đilasovog prepeva, Kalezić daje uporedni pregled odlomaka prepeva Marte Frajnd (iz gorenavedenog zbornika), kao poznatog stručnjaka za englesku književnost i engleski jezik, i Milovana Đilasa. Pa možda ne bi bilo loše da ih i mi ovde navedemo:

Početak „Izgubljenog raja“ u prepevu Marte Frajnd:

O čovekovom prvom sagrešenju i plodu

onog zabranjenog drveta, čiji je kobni ukus

doneo pomor u svet i sav naš jad,

uz gubitak raja, sve dotle dok nas jedan veći

Čovek ne otkupi i ne osvoji ponovo sedište blaženstva

Pevaj, božanska Muzo…

Đilas, pak, iste stihove prevodi ovako:

O čovekovom prvom neposluhu

I plodu drveta zabranjenog, čije

smrtno okušanje, sa gubitkom Raja,

smrt u svet i jade naše sve dovede,

dok čovek još veći blaženo stanište

ne povrati i nas ne obnovi – pevaj

O, muzo nebeska!…

I dok se Marta Frajnd pridržava jambskog deseterca, pri čemu je njen prevod dosledniji, precizniji i bliži originalu, ne možemo se oteti utisku da Đilasov prepev ima žešći ton, da je oporiji, i da ima opominjuću oštrinu „proročkog“ nadahnuća. U poređenju s njim, Martin ton je mirniji, sporiji, gotovo neutralan. Ona i metrički sledi original (pet stihova, velika početna slova), za razliku od Đilasa (osam stihova, bez početnih velikih slova), koji sebi daje slobodu da „izlomi“ ili „opkorači“ stih prema potrebi.

Možda bismo sada mogli da se zapitamo koji su to razlozi naveli Milovana Đilasa, aktivnog revolucionara u mladosti, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u zrelom dobu, i političkog jeretika i otpadnika u kasnijim godinama, da se okomi baš na Miltona.

Krajnje pojednostavljeno rečeno, Miltonov spev je spev o pobuni protiv vrhovne ili apsolutne vlasti. Predvodnik ove pobune, najtragičniji i najkontroverzniji lik ovog eposa je Satana ili Lucifer. Za razliku od biblijskog Lucifera, koji je personifikacija zla i mrzitelj Boga i čoveka, bez ikakvih nijansi između, Miltonov Satana je prototip revolucionara, buntovnika, onoga koji ne trpi potčinjenost, i koji se radije odlučuje za „vlast u Paklu“ nego za „dvorbu u Nebu“.

Napuštajući nebeska blaženstva, on kaže:

…Zbogom

srećna polja, radost gde boravi večno.

zdravo, strave. Zdravo, adski cvete. I ti

Paklu preduboki. Primi gospodara

svoga novog, onog koji ti donosi

um kog ne menjaju ni mesto ni vreme.

um je mesto za se i u sebi samom

kadar je da gradi Pakao od Neba

I Nebo od Pakla!…

Miltonov Satana, dakle, sam bira svoj usud, „pakao“ svesno odbacujući rajska preimućstva koja zahtevaju samo jedno – potpunu pokornost. Pritom je potpuno svestan da je to put bez povratka i da su posledice strašne i bespoštedne. On nije idealista. Njegove pobude nisu uzvišene. On je vođen nemirom i nemirenjem sa postojećim poretkom stvari. I upućuje otvoreni izazov Tvorcu, objavljujući mu – rat!

Naša glavna dužnost ostaje: izvesti

zamislima tajnim varkom il lukavstvom

ono što ne beše kadra sila – od nas

nek bar na daljini on nauči: silom

ko pobedi, samo upola savlada

 svog protivnika…

Potpuno svestan, dakle, da je direktan obračun sa apsolutnom vlašću nemoguć, Satana se odlučuje na „gerilsku“ borbu, vođen pre svega željom za osvetom („Ako ne pobeda – bar osveta jeste“). Čini se da su njegove pobude uslovljene više težnjom za povratkom dostojanstva, nego bestijalnom mržnjom prema Tvorcu i Čoveku, kako to biblijski mit sugeriše.

Imajući u vidu Đilasov politički – i ljudski – položaj u vreme kada je radio na prevođenju Miltona, nije nerealno pretpostaviti da je ovaj njegov prevodilački poduhvat bio vrlo promišljen i tendenciozan. Nemajući mogućnosti za „frontalni napad“ ili odbranu, on se odlučuje za subverzivno delovanje u vidu prevođenja jednog klasičnog dela koje sadrži sve elemente iskonske borbe protiv totalitarizma i jednoumlja, i poistovećuje se sa Miltonovim ljudskim Satanom, koji oličava nepokorivu težnju čoveka za prkosom, slobodom, osvetom, pa i destrukcijom onda kada je stvaranje nemoguće.

Na taj način, Đilas je ispričao jednu vrlo ličnu, subjektivnu priču kroz univerzalni spev. Sudbina „palog anđela“ bila je njegova lična sudbina, te je veoma lako mogao da se poistoveti sa Miltonovim Satanom, stvarnijim i stvarnosnijim od ostalih predstava o personifikovanom iskonskom zlu, opisanom iz pera drugih pisaca. Miltonov Satana, buntovnik s razlogom, u samoubilačkom prevratu, pretopljen u ognju Đilasovog bunta i njegoševskog britkog stila, postaje disident, po vlastitoj odluci proteran iz jednog farsičnog raja.

Đilasov Satana je revolucionar koji nalazi način da progovori iz tamnice kroz spev nastao u XVII veku, ili još davnije, kroz Postanje. Ima u njemu  mnogoznačnosti i brutalnosti srpskog jezika, kitnjastosti i slikovitosti hrvatske jezičke varijante, crnogorskog, gorštačkog temperamenta i impulsivnosti, privrženosti starini i teatralnosti. Kakva god da je kritička ocena ovog prepeva sa današnje vremenske distance – a u međuvremenu smo dobili i nove prepeve Miltona („Izgubljeni raj – Raj ponovo stečen“, prepevao Dušan Kosanović, prema proznom prevodu Darka Bolfana, izdavači „Filip Višnjić“ i „Albatros“, 2002., Beograd)  – ovaj prepev će, pored svih jezičkih specifičnosti, ostati upamćen i po tome što je iskorišćen od strane jednog političkog  jeretika kao proročki glas koji probija gluvu sobu jednog totalitarnog vremena u kojem se neposlušnost kažnjavala – padom u pakao.

Bibliografija

1. „Izgubljeni raj“, Džon Milton, prepevao s engleskog Milovan Đilas, Altera, 1989. Beograd
2. Napomena uz prevod, Milovan Đilas
3. Svijest o satanizmu u čovjeku (povodom prepjeva Miltonovog epa „Izgubljeni raj“ Milovana Đilasa)

Dodatak