Ana Todorović RadetićPiše: Jasna Grubić
“Pozorište je nešto jedinstveno. Ono okuplja i spaja slikarstvo, skulpturu, ples, muziku, poeziju i arhitekturu. Sve se to spaja u pozorištu. Dovedite ljude iz različitog ekonomskog, političkog i socijalnog miljea da u tom forumu zajedno podele nešto… Moramo podržati i zaštititi institucije i festivale kao što je Bitef. Ako izgubimo kulturu, gubimo svoje pamćenje.”
– reči su koje je sinoć u Narodnom pozorištu u Beogradu, na otvaranju pedesetog Bitefa izgovorio Robert Vilson, čuveni američki pozorišni reditelj, dramski pisac i trostruki bitefovac (“Vojcek”, “Pismo kraljici Viktoriji” i “Ajnštajn na plaži”).
Jubilarni 50. festival otvoren je u svečanoj atmosferi, uz prisustvo mnogih stvaralaca iz zemlje i inostranstva koji su obeležili njegovu istoriju, ali i uz podsećanje na one koji su ostavili neizbrisiv trag – Miru Trailović i Jovana Ćirilova.
„6 & 7“ – TELO U SVOJOJ ČISTOTI
Plesno pozorište TAO, Peking, Kina
Koreografija: Tao Je
Igraju: Fu Liwei, Mao Xue, Li Shunjie, Yu Jinying, Huang Li, Ming Da, Hu Jing
Da život počinje u pedesetoj, što reče neko na otvaranju festivala, mogli smo se uveriti već iste večeri. Apstraktna, minimalistička i svedena na pokret, muziku, i svetlo u prvom delu, i na pokret i glas u drugom, predstava „6 & 7“ plesnog pozorišta “Tao” iz Pekinga predstavlja otelotvorenje taoističkog principa, čist jin i jang.
Predstavu „6 & 7“ čine dva dela trilogije “Prava linija”, koreografski veoma slično postavljena, s nizom repetitivnih pokreta, a istovremeno scenski različita u pogledu svetla, zvuka i kostima.
Deo “6” istražuje granice kretanja ljudskog tela stavljajući u fokus želju koreografa da ispita mogućnosti pokreta koji ne polaze iz ekstremiteta, već iz kičmenih pršljenova. Scena je mračna, poredak šest igrača je linearan,– u vidu naizgled statične dijagonale, a dinamika se gradi neprekidnom repeticijom pokreta, što zajedno s muzikom i dramatičnim bočnim i pozadinskim osvetljenjem stvara pravi scenski spektakl zapljuskujići publiku talasom čiste energije.
Deo “7” nadograđuje eksperiment započet u “6” dodajući pokretu glas. Jedini zvuci na sceni su glasovi igrača koji sa pokretom čine jedinstvo. Scena je svetla, postavka igrača je istovetna kao u delu “6”, linearna dijagonala, samo što ih sada ima sedam. Za razliku od prethodnog dela, gde muzika učestvuje u prenošenju energije pokreta, ovu ulogu sada preuzima glas.
Elementi scenografije i kostima svedeni su na minimum. Kostimi su krajnje asketski. Suknje na crnim jednostavnim kostimima u prvom delu tu su da podrže i naglase kretanje, dok beli trikoi u drugom delu predstavljaju samo opnu oko ljudskog tela.
Koreograf predstave je Tao Je, priznati kineski umetnik koji traga za novim formama u pokretu. Pokret je fluidan do te mere da niz igrača na trenutke izgleda poput materije koja prelazi iz jednog oblika u drugi, stvarajući utisak neprestanog kretanja. Igrači koriste svaki deo tela, pršljenove, zglobove, kožu i glas kao univerzalni jezik kojim komuniciraju sa publikom. Tao Je eksperimentiše s elementima koji su van tradicionalnih obrazaca i istražuje granice ljudskog tela prikazujući čistotu forme i pokreta na spektakularan i jedinstven način.
Dodaj komentar