Ana Todorović RadetićProdukcija Choy Ka Fai, Nemačka/Singapur
Koncept, režija, dokumentarni film: Choy Ka Fai
Izvođači, koreografi: Rianto, Xiao Ke, Zihan
Dramaturg: Tang Fu Kuen
Petog dana 50Bitefa16 na sceni Raša Plaović u Narodnom pozorištu prikazana su dva izvođenja u okviru jednog umetničkog projekta – SOFTMACHINE: Rianto + Sijao Ke x Cihan. I to kakva izvođenja – prava bitefovska, raskošna u svojoj slojevitosti. Ona koja nam postavljaju pitanja, koja čine da dugo mislimo o njima, i koja ne možemo da zaboravimo jer svojom ekspresijom i simbolizmom ostaju trajno urezana u našu memoriju.
Ova dva izvođenja sasvim direktno dramatizuju stanje u unutrašnjem privatnom prostoru, a opet u širem kontekstu rigidnog političkog sistema, istražujući mogućnosti koje su jednom umetničkom biću na raspolaganju ili ne. Upravo taj aspekt predstave bih najviše istakla i pohvalila – istraživanje pokreta, jezika tela, plesnog izraza, a ujedno i traganja za otvaranjem i otkrovenjem.
Najpre o prvom delu predstave. Dva izvođača, Xiao Ke i Zihan, svojim umetničkim stvaralaštvom pokušavaju da izađu iz okvira komunističkog sistema. Oni se ne bore protiv sistema, kako kažu. Oni samo prikazuju realnost i svakodnevicu umetnika u Kini. Scenografija je minimalistička, sa jednim centralnim motivom, sasvim simbolično, ogromnom crvenom tkaninom koja je uvek prisutna na sceni.
Na početku ta tkanina služi kao paravan iza koga se ispituje umetnik – za koga radi, čime se bavi, sa kim se druži, zašto se bavi umetnošću. Dozvolu za izvođenje traže samo u Kini, ne i van nje. Kasnije, ta tkanina je na podu i po njoj pleše umetnica Xiao Ke. Pred kraj plesa, umetnica ne može da izvede plesni okret, jer joj noge, opet simbolično, bivaju upletene u crvenu tkaninu.
Retorička gradacija koja sledi dramatizuje unutrašnje stanje umetnika – kako se oseća, pitanje koje se ponavlja na desetine puta. Paralelno se kida i seče makazama crvena tkanina. Na kraju, pokidanim delovima tkanine obmotavaju glavu i telo i polako, kao u grob, ležu jedno pored drugog.
Iako kao pojedinci bivaju poraženi od strane sistema, prikazivanjem onog što je apsurdno u okolnostima pod kojima žive je način da se pokaže da je suprotno moguće, način da se pronađe put oslobođenja. Iako na sceni bivaju poraženi, svojom umetničkom strategijom oslobađaju ljudski um i jezik tela i bore se protiv kontrole mišljenja i propagande.
Treba spomenuti i video projekcije u obliku dokumentarnih filmova koje prate plesni aspekt predstave, gde se publika upoznaje sa teškim uslovima života umetnika u Kini, pognutih pod ideologijom koja obesmišljava ljudsko postojanje.
Drugi deo predstave u kome je centralni i jedini izvođač sa Jave, Rianto (pored isečaka iz dokumentarnog filma koji se projektuju u toku izvođenja), vodi gledaoca kroz lične metamorfoze, kako fizičke, tako i mentalne, a uzvišena umetnička forma čini da se umeće gledanja pretvori u sagledavanje.
Anima i animus podjednako prisutni u istoj personi vrhunskog umetničkog senzibiliteta, bivaju oslobođeni kroz plesni izraz, i vode publiku u novi nivo svesti, o kome možda nije nikada razmišljala. Gde je granica između svetla i tame, između ženskog i muškog principa i da li je to uopšte bitno, pitanja su koja se otvaraju pred publikom. Kako kaže sam izvođač, za njega u plesu ne postoji muški i ženski rod. Performansom kojim nas je opčinio argumentuje ovakvu izjavu.
I u ovom delu predstave treba pohvaliti scenski pokret, telesni identitet, energiju i posvećenost, davanje, uvežbanost. Istraživanje, pre svega. Gledati ispred sebe prave umetnike, koji to nisu samo na sceni, već i privatno žive umetnost, budi osećaj poštovanja.
Lični protesti umetnika i sloboda forme kojoj teže ovoga puta je došla na Bitef sa Istoka. Istrajnost i posvećenost njihovoj aktivnosti je dragocena. Pravo na različitost i autentičnost, govor tela koji prevazilazi apsurd, a ujedno predstavlja efikasnu strategiju ka ličnim i društvenim promenama, omogućava individui da se iznova spoznaje, stvara i menja kroz umetnost.
Dodaj komentar