Ana Todorović RadetićEšel 1:1, Pariz, Francuska
Koncept: kolektiv „Enciklopedija reči“ i Žoris Lakost;
Kompozitor i reditelj: Žoris Lakost
Treneri glasa: Valérie Philippin, Vincent Leterme
Dikcija: Azhar Abbas, Amalia Alba Vergara, Mithkal Alzghair, Sabine Macher, Soren Stecher-Rasmussen, Ayako Terauchi Besson
Učestvuju: Vladimir Kudryavtsev, Emmanuelle Lafon, Nuno Lucas, Barbara Matijevic, Olivier Normand
„Enciklopedija reči“ je naziv kolektiva iz Pariza koji je oduševio publiku šestog dana 50. Bitefa izvođenjem „Svite br.2“ u Pozorištu na Terazijama. Baš tako – „Enciklopedija reči“ mogao bi da bude i naziv njihove predstave, jer je enciklopedijski maraton reči. Koliko smo samo reči čuli te večeri, na koliko jezika, kakvim tempom, u kakvom izvođenju! Još jedna prava bitefovska, naobična i istraživačka predstava.
Glumačka ekipa od pet izvođača bez ikakvog teatarskog prerušavanja izgovara delove tekstova iz raznih situacija na raznim jezicima… Fragmenti tekstova koji su korišćeni u predstavi nisu slučajno odabrani – od propagandnih novotarija, površnih informacija, političkih objava, preko razgovora prilikom porodičnih konflikata, ljudskih patnji i nesreća, žalbi klijenata, do ljubavnih izjava i rijaliti programa. Od čitanja finansijskih izveštaja, do uvođenja u hipnozu ili govora brokera na berzi. I šta još sve ne. A svaki od tih delova nosi neku poruku. I ne ostavlja ravnodušnim.
Predstava u celini čini impresivni kolaž od reči i ritma i izaziva u svakom trenutku određenu senzaciju kod publike. I homogena i heterogena u isto vreme. Puno puta u toku izvođenja smo se smejali, ali i čudili i divili, razmišljali. Ironija je takođe dosta prisutna kroz ceo projekat.
Fragmenti u predstavi su i politički, i lični, i društveno odgovorni. Taj intelektualni dijalog između teksta i umetnika je, ustvari, dijalog koji umetnik vodi sa svetom koji ga okružuje. I bez prevoda svih tih jezika, koji se često projektovao istovremeno, mogli bismo da razumemo kontekst, snagu reči, njihov odjek. Dobro je što su reči dobile glavnu ulogu. Jer one su najjače ljudsko oružje i oruđe. Uz pomoć koga se stvara, ali i uništava, štiti i napada, bodri i sabotira. I ne samo reči, u semantičkom smislu, već i njihov zvuk, ritam, dikcija, melodija, intonacija. Njihova moć.
Ovaj projekat je odraz slike modernog života, poput hrpe razbijenih slika i odraza, niza delova koji ne mogu da se spoje u celinu, jer anarhija modernog doba kao da razbija ljudski integritet i oduzima snagu celovitog mišljenja i bića.
U toku predstave je bilo i tišine. I tišina uvek nosi neku poruku, ne ćuti.
Kao da još uvek čujem kako odzvanjaju reči u predstavi, toliko je živa i puna ritma. Akteri koji su izneli svu tu neverovatnu količinu teksta sa naizgled neverovatnom lakoćom, ne zastajkujući ni za sekund, bili su pozdravljeni izuzetnim aplauzom. Zasluženo.
Dodaj komentar