ПРОСТО ГЛУМАЦ

Задовољство нам је да најавимо сарадњу са једним небрушеним дијамантом. За блог Prevodioci.co.rs почиње да пише Елизабета Георгиев, особа посвећена читању, писању и култури. – Ана Тодоровић- Радетић

            Моја «брбљивост» ми дозвољава да га назовем шарлатаном из сенке, марионетом немирне душе, која неуморно и изнова трага за неким другим ликом свог колоритног Ја. Назваћу га и малим божанством светлости и мрака у чијим очима могу да препознам и себе и себи блиске људе. Могу га звати, дозивати и називати свакаквим именима, али најједноставније је рећи просто глумац.

Глумац је човек – крв, месо и немирна душа, савршена комбинација савршенства и несавршенства. Негде на граници осмеха и плача, очију које искре и тужног погледа рађа се тај (не)обични „створ“ простог имена. Шест обичних слова за просто име Г Л У М А Ц.  На танкој линији, која је можда онај магични простор испод дуге, обитава ОН насмејан и плачан, позитиван и скрхан, узвишен и ништаван, увек посебна душа у једном лепом или мање лепом  телу, свој и свагда јединствен. Просто глумац…

Глумац је посебан човек који може, истина на позоришној сцени, олтару својих многобројних живота, да проживи и нечији туђ живот, да украде и нечија туђа осећања, да заголица најтананије туђе емоције и да остане свој. И не само један живот може он да проживи. Током свога земаљскога пута, глумац проживи десетине других малих и великих живота, завири у одаје свакодневице великих и малих људи, њему (не)познатих. У његово тело, у његову главу, у његову душу, сместе се сви они ликови које је на сцени оживео, с којима се поистоветио, које је срцем анализирао и душом осликао. Просто глумац…

Глумац има моћ да прескаче из простора у простор, из једне душе у другу и да увек буде посебан. Он спретно и достојанствено носи бреме те своје сталне реинкарнације. Питам се како се глумац ујутру буди?! Да ли је обичан човек који јури свакодневицу, или је збуњен и неспретан склоп десетину ликова у које покушава да уђе? Сигурно је тешко сваког јутра пробудити се са подстанарем у души, глави, очима. Глумци се буде са неколико подстанара, или боље рећи цимера у себи и данима се боре са њима, чаврљају, свађају се, воле и поштују, док се једног дана уз последњи аплауз на сцени растану као род рођени. Ипак, једном цимер, увек остане цимер глумчеве душе. Макар тај однос и избледео током времена, свака улога се памти са свим њеним црним и белим лицима. Таква су сва јутра просто глумца…

У лик, у улогу, се улази као у лавиринт. Пуно је путева, стаза и стазица, слепих улица и уличица, али само једна је она права. Добар глумац као спретни пас трагач налази онај прави пут и иде, залази у све улице, пада, по хиљадити пут порађа своје друго Ја и долази до циља. А тамо на крају пута је светло и стотину очију које прате и осмехе и сузе.

Глумац сања да би очи публике остале отворене и да сијају најјачим сјајем.

Глумац плаче да би сузе публике опрале све црне мрље на повређеним душама.

Глумац се смеје да би оживео сва рањена срца публике.

Глумац је лек у малој прозирној бочици изненађења. Просто глумац…

Глумац је велики сањар. Само сањари, својеврсни месечари, могу да доживе и преживе хиљаду облика свог лика, свог шареноликог Ја. У тами иза сцене, иза дрхтаве завесе стоји дух глумца. Онај прозирни „глумац-сенка“ који чека да ускочи када се његов телесни двојник на сцени саплете о реч, када заборави реплику, или када несрећно прекине нечију. Да, сваки глумац има свог двојника иза те дрхтаве завесе и свестан је његовог постојања. Јер,  када хиљаду пута прођете неком стазом онда делић вас остане на тој стази. Тако и дух глумца, под маском, са осмехом на сузном лицу, стоји ту, негде иза сцене, по којој хиљду пута корача и чека својих пет минута, и чека своје научене речи, чека аплауз да с њим полети.

Када из полутаме крочи на светлост, глумац постаје господар простора. Један део њега несвесно дрема, док други део игра своју најлепшу игру. Суза и смех, корак и залеђен покрет… У тим тренуцима музика, игра, реч, глас, вриска, церекање склапају се у једно, у предивну ниску савршенства који у посматрачу покрећу бујицу осећања. За неке глумце чаробних пет минута славе су стално на репертоару успеха. То су они нежни, свесни сцене, свесни блеска рефлектора који публику гледају право у очи. За њих кажу да су велики. Професионалци. Просто глумци…

Сцена и аплауз, она слатка галама ужарених дланова која титрајима милује разиграно срдашце глумца је његов сањани тријумф. Замислите то срце које бије у грудима по неписаном правилу позорнице, срце великог емотивца глумца. Сваки откуцај је једна реч и један покрет, свако добовање је још један аплауз за изречено на сцени. Просто глумац…

Могу га назвати и луталицом, и клошаром, и смерним посматрачем наших порока. Могу много рећи о њему, онако из удобне столице у првом реду испред величанствене позорнице. Ипак паметније је да му дам реч, њему просто глумцу…

ОН, сцена и његова исповест почињу да исијавају за све у сали и за мене у првом реду.

Елизабета Георгиев